Glisando naniže

Postoji li neka granica koju kad pređete prestajete da budete rokerčina i da li je tu granicu moguće prelaziti svojevoljno?

Jak udarac u rame toliko me je iznenadio da mi zamalo nije ispala torba u koju sam trpao povrće za sutrašnji ručak. Na mah pomislih da sam se našao na pogrešnom mestu dok traje neki obračun na pijaci, a onda je zabrundao već pomalo zaboravljeni glas: “Gde si, rokerčino?”. Seljaci za okolnim tezgama su več počeli da znatiželjno pilje u mene jer podsećam na sve drugo samo ne na rokerčinu, a M. se kezio iz sve snage pokazujući svoje nove zube od par hiljada evra…

Suncetijebemžareno, šta me snađe. I don't know smile

Nastavite sa čitanjem… “Glisando naniže”

Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска

ко ће да се пење на други спрат за два мала пива

Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.

Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.

Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.

Него, та авлија…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска”

Једна од пре: оде…

како успевам да накупим толико фотки места која нестају

Често ми се деси да се промени нешто у пејзажу, а онда не могу да се сетим како је то стајало пре. Добро дођу ове фотке онда, бар имам доказ да нисам (још)(довољно) одлепио, да јесте било другачије, а то што се остали не сећају, врло важно, не бих се сећао ни ја да нема фотке.

Ово је стајало овако десетак година.

Не знам да ли је прошло месец до ипо након што сам ово шкљоцнуо, ова љуштура је нестала, појавиле су се машине и кренула је изградња нечега. Значи опет сам упецао нешто као што сам 2005. године… чекај, што да не, ево и тога.

И ова је нестала убрзо након што сам је снимио. Рекли су ми да је овако полусрушена стајала годинама, па ајде један шкљоц док још стоји. У ствари, имам још једну са сличном судбином, ал’ о њој ћу други пут.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оде…”

Kralj(ica) bola

U poslednje vreme, hebote ima tome i više od decenije, slabo pratim aktuelne muzičke tokove, za razliku od studentskog života kad sam u većoj ili manjoj meri bio vezan za “onu stranu radija”.

Ne pratim uopšte šta radi i stvara(?) lepojka iz ovog dueta. A i ovaj ćelavi na basu mi je odavno ispod radara. No, on je uvek znao da izabere s kim će u duet.

Kako god, mala je razvalila, što bi rekli ovi mladi/mlađi.

Nastavite sa čitanjem… “Kralj(ica) bola”

Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…

још стоји метална конструкција која је изигравала терасу и на коју се качило степениште

И даље не мрдам из центра, јер ту је густина архитектонских слојева највећа. То јест, крпило се и удевало и сналазило и било је свашта. Како би се рекло језиком с краја прошлог века, ту су се правила мала деца. И буквално.

У ову авлију сам јако ретко залазио. Некад давно је ту био први (у СФРЈ?) експрес ресторан, оно где узмеш тацну и скидаш клопу са полице па наређаш себи ручак. Био сам у њему једном, ту сам појео свој први бурек с месом (бос. бурек). И онда, за четрдесетак година сам туда зашао можда једном или двапут, мада је у строгом центру, једва 100м од оне прошле фотке.

Ово је у ствари призор који се укаже кад се прође кроз ону кућу без крова. И прође до предњег краја дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…”

Једна од пре: фасада на раздељак

Та пицерија је скоро 2км одавде, дакле достава, нема друге.

Није ово ништа страшно, има таквих кућа у свакој улици. Деца наследе кућу па је поделе, или браћа сазидају па различито уређују своје делове. Кад се заломи оваква неприлика, да немају посебне улазе, и то се некако среди. Осим кад не иде.

Јер, шта да се ради, строги центар и нема се одакле да се буше посебни улази, нема другог прилаза осим овог са улице. Нејасно је само зашто су направили оваква врата, ширине укупно метар а двокрилна. То чак није ни бајаги одвојен улаз, то је незграпно и незгодно. Ко зна шта има са унутрашње стране и зашто је морало баш овако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: фасада на раздељак”