3 u 1

Kada se jednom navučeš na pevanje Roberta Palmera, nema ti spasa. Uvek mu se ponovo vraćaš.

Muzičke enciklopedije pišu da je Robert Palmer bio veliki pevač izuzetnih glasovnih mogućnosti, jedan od najvećih koji su ponikli u Engleskoj. Žene, pak, tvrde da je bio čovek izuzetnog šarma, lepote i stila. Meni je u svakom pogledu bio uzor u tinejdžerskim godinama i pomno sam pratio njegovu karijeru.

Samo što ni približno nisam u životu dobacio kao on. I don't know smile

Nastavite sa čitanjem… “3 u 1”

Blagoslovi

Nije bitno kako tražite put u trenucima kada mislite da su vam sve lađe potonule. Važno je da ga pronađete.

Iako smo ovdašnji Комшија i ja veliki obožavaoci grupe Strawbs, prosto mi je neverovatno da je na ovom blogu objavljen samo jedan tekst o njima. Ne postoji ni jedan valjan razlog da ih izbegavamo, tim pre što je u pitanju jedna od najoriginalnijih britanskih grupa svih vremena. Strawbsi imaju samo jednu manu: tokom dugogodišnje karijere, čiji početak seže u 1964. godinu, nikada nisu bili u medijskoj žiži, iako to svakako zaslužuju svojim kvalitetnim opusom.

Prethodnu priču o njima sam, zgodno za današnju, završio odlaskom Ricka Wakemana iz grupe.

Nastavite sa čitanjem… “Blagoslovi”

Neka neko potpali fitilj

Vaša je stvar kako ćete utrošiti vreme posvećeno muzici. Možete ga sprcati na evrovizijski glamur i ostale šuplje strukture po receptu “mnogo košta, ništa ne vredi”. Možete se pak okrenuti onima koji znaju da je njihova obaveza kao umetnika da vas pomaknu s mesta. Ali, takvi od vas traže da se nađete na pola puta.

Posle tri uzastopna Top 40 albuma, Thea Gilmore je upravo juče objavila novi album. To je razlog za pažnju. Njena muzika me je okupirala poodavno, kad sam kod nje otkrio snažan talenat za pisanje muzike. Nešto kasnije sam shvatio koliko dobre tekstove ta cura piše, a tek kasnije, kad sam malo uglibio u sadržaj u širem okviru, upecao sam se na njenu čestu praksu korišćenja suštinski kontradiktornih elemenata u pesmama. Kada sam jurnuo na Cevku da čujem prvi promo sa novog albuma, nisam mogao da obuzdam smeh.

Da, upravo to: pesma zaista zvuči kao klasično evrovizijsko đubre koje niko pametan ne bi poželeo da čuje ni do kraja, a kamoli dvaput.

A onda sam, poučen ranijim iskustvom, obratio pažnju na tekst.

Nastavite sa čitanjem… “Neka neko potpali fitilj”

Duncanovo odrastanje

Paul Simon je autor mnogih velikih pesama. Ova je pomalo zaboravljena.

Posle senzacionalnog uspeha albuma Bridge over Troubled Water (1970) niko nije očekivao da će planetarno popularni duet Simon & Garfunkel prestati sa zajedničkim radom. A upravo to se desilo. Uprkos svemu što su zajednički postigli, imali su potpuno različita viđenja u kom smeru treba da nastave karijeru. Art Garfunkel je u tom trenutku sebe više video kao glumca (igrao je početkom sedamdesetih u dva filma koje je režirao Mike Nichols – jedan od njih je čuveni Kvaka 22), a Paul Simon je nastavio da radi ono što najbolje zna – da piše nove pesme.

Očekivano, obojica su početkom sedamdesetih spremali solističke albume.

Nastavite sa čitanjem… “Duncanovo odrastanje”

Temelj

Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.

Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.

Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.

Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.

Nastavite sa čitanjem… “Temelj”

Kišni dani i ponedeljci

Nema veze što je danas sreda. Naići će još neki ponedeljak.

Gde god da sam radio, ponedeljak je uvek bio problematičan dan. Nekako, posle vikenda, ljudi su bili bezvoljni i trebalo im je vremena da se zalaufaju za nove radne pobede. Meni je, u načelu, bilo svejedno, no nisam ga voleo. U želji da pomognem kolegama koji su imali stvarne ili izmišljene probleme, ponedeljkom sam se, po pravilu, raspadao od posla. Još kada bi se potrefilo da tog dana pada kiše, ništa mi nije moglo popraviti raspoloženje. Ona i ja nikada nismo bili u ljubavi. Storm cloud

Žene bi rekle da nisam nimalo romantičan. Flirt male

Nastavite sa čitanjem… “Kišni dani i ponedeljci”