Louisiana 1927

Randy Newman je još uvek jedan od velemajstora “stare škole” pisanja pesama. On će vas uvek nasmejati, ma koliko bila teška tema o kojoj peva.

U generaciji songwritera/storytellera koji su se pojavili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Randy Newman zauzima posebno mesto. On je neka vrsta anomalije: nije se uklapao ni u kakve šablone pokušavajući da se dodvori publici. Umesto toga je stvorio sopstveni, prepoznatljiv stil koji se oslanjao na zvuk koji je dolazio iz New Orleansa (slično Dr. Johnu) koji je, ionako, mešavina svih živih muzičkih žanrova. Još važniji je bio Newmanov pristup pesmama: mnoge od njih su “lenje” i sporo se razvijaju, a likovi koji prolaze kroz njih su slični onima koje srećemo i u pesmama Warrena Zevona – to su, odreda, marginalci, barabe, prevaranti, šarlatani…

Iako Newman često pokazuje simpatije za junake svojih pesma, od početka je jasno da su oni zalutali u ovom svetu i njihovo teturanje kroz život opisuje crnohumorno, satirično i cinično.

Nastavite sa čitanjem… “Louisiana 1927”

Sprema se oluja

Najstariji muzički instrument je ljudski glas. A kada se tri glasa savršeno uklope i spoje, rezultat može samo da bude magija koja se retko sreće.

Ma koliko bio prilično dobro organizovan u svom delanju, sa sređivanjem muzičke arhive uvek imam problema. Iskustvo me je naučilo da taj posao treba odraditi svakih nekoliko meseci jer, ako se ne odreaguje na vreme, često se protegne i na par nedelja svakodnevnog čeprkanja. Iako je to zgodna prilika da se osveži pamćenje i ponovi gradivo, što u mojim godinama lekari i preporučuju kao vežbu protiv demencije, stvari se uvek otmu kontroli: uvek nabasam na nešto što odavno nisam propustio kroz uši. A onda, po principu spojenih sudova, završim ko zna gde…

Utešno je što se posle toga samo nervoziram zbog previše utrošenog vremena, ali sam makar uživao u muzici. Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Sprema se oluja”

Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру

Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.

А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.

Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру”

Šta nam to poručuje Lana Del Rey?

Od izvođača pop muzike obično ne očekujemo velike misli i ideje. Lana Del Ray nas je svojim novim albumom demantovala.

Prijatelji odavno znaju moje afinitete i ne preporučuju mi da slušam nešto što neće da mi se dopadne ili bar da me zainteresuje. Onomad me zove M. i pita me da li sam slušao poslednji album Lane Del Rey. Priznajem, malo sam bio zatečen. Nemam običaj da se udubljujem u ono što nude medijski izvikane zvezde, a naročito u muziku koja se namenski “proizvodi”. M. mi sugeriše da je i njega žena naterala da čuje Lanu i da ću da budem iznenađen, naročito tekstovima.

Ponekad je dobro da nemaš ženu, pomislim. Thinking smile

Nastavite sa čitanjem… “Šta nam to poručuje Lana Del Rey?”

Једна од пре, у ствари две: сужени колосек

тог воза нема, композицију нема ко да свира

Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.

Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.

Је ли исто? Замало. Уочите бар неку разлику.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две: сужени колосек”

Današnji život

Ponovo smo naišli na pravi mali muzički dragulj koji je, vremenom, bio ignorisan i zaboravljen.

Ma koliko bio uveren da dobro poznajem muziku iz sedamdesetih, po ko zna koji put me neka otkrića “malih” albuma razuveravaju da nisam ni blizu toga. Kada sam juče završio pregled snimaka nekih koncerata, Cevka mi je sama pustila grupu Neutrons. Moje uši su odmah registrovale interesantnu muziku koju do tog trenutka nisam imao priliku da čujem. Utešno, sa popriličnom sigurnošću bih mogao da pogodim vreme njenog nastanka, jer mi je ličila na mnogo toga što već poznajem.

Samo je bila malo drugačije smućkana.

Kako se odmah čulo da imam posla sa tipovima koji jako dobro sviraju, pomislio sam da će mi biti lako da ih lociram i saznam o čemu se radi. No, nije bilo ni malo lako sklopiti mozaik mada sam imao od čega da započnem…

Nastavite sa čitanjem… “Današnji život”