Kikiriki, badem…

Da li biste imali šta protiv ako bismo malo provetrili ovaj blog, pa nastavili tamo gde smo stali?

Nema nikakve drame. Prosto, možda bi vredelo pozabaviti se.

Na primer, da malo ispitamo šta smo sve radili u poslednjih par godina, a da nismo o tome pričali. Fotografija? Putovanje? Bože sakloni, možda je neko pročitao neku knjigu, pa bi da kaže reč o tome?…Fotografija: koncept življenja u trenutku. Klikni za veću sliku.

I tako to.

Nastavite sa čitanjem… “Kikiriki, badem…”

Kako te preživeti?

Ako kritičari proglase neki album lošim, to ništa ne mora da znači. Jedino pravo merilo je da li nam se dopadaju pesme koje se na albumu nalaze.

Sam kraj šezdesetih i početak sedamdesetih je bio zlatno doba za “akustičare”. Po ugledu na vrlo popularne Crosby, Stills, Nash & Young, grupe su se pojavljivale kao pečurke posle kiše, a pesme su im se uglavnom zasnivale na introspektivnim tekstovima i višeglasnom pevanju. Melodičnost i pamtljivot su se podrazumevale.

Ovaj talas nije mimoišao ni SFRJ. Kako se još uvek nije našao neki pametan izdavač koji bi sistematično prikupio snimke sa brojnih singlova objavljenih kod nas u to doba i spakovao ih u kompilaciju ne bi li se na pravi način sačuvali od zaborava, osuđeni smo da se oslonimo na entuzijaste koji su mnoge od pesama sa znanih i neznanih singlova stavili na Cevku. I za taj potez im hvala. Diskografski dometi inače izrazito aktivne domaće scene tog vremena bili su bolno mršavi: na primer, grupa Suncokret je imala samo jedan album. Koliko mi je u pameti, od domaćih akustičara jedino su Drago Mlinarec i grupa S vremena na vreme iza sebe ostavili jasan i prepoznatljiv diskografski trag koji je obimom odgovarao autorskom delu.

O svemu tome ćemo drugom prilikom, ako se uopšte bude desilo.

Nastavite sa čitanjem… “Kako te preživeti?”

Noć je nekada bila moja

Jack Bruce je platio visoku cenu sopstvenog izbora da teži muzičkom savršenstvu, a ne scenskoj popularnosti. To što nije više slavljen jedna je od velikih nepravdi.

Neki od Samuraja imaju naviku da uposle Rndalicu dok rade svakodnevne poslove. Sigurno se pitate šta je to? Ukratko, to je komad softvera koji izgeneriše plejlistu koju ćete slušati po različitim kriterijumima koje zadate. Zgodna je alatka jer se i sami često iznenadite izborom i mnogim zaboravljenim pesmama koje se iznenada pojave iz vaše arhive. Iako je naša Rndalica koju je Miloš napisao sasvim dobra, onomad mi je dopala ruke i jedna nova koja je dodatak za naš omiljeni muzički plejer(Foobar2000). Nisam odoleo da je isprobam, zadao sam joj da se promuva kroz nekoliko foldera koji su mi bili pri ruci i odmah sam bio nokautiran čim je počela da svira prva pesma.

Ako do sada niste, sada je vreme da pustite klip.

Nastavite sa čitanjem… “Noć je nekada bila moja”

Једна од пре: вечерња шетња 2.3

панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу

Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.

У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”

Једна од пре: вечерња шетња 2.2

Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.

Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.

Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.

Па онда мало историје самог водоторња:

Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”

Вечерња шетња 2.1

Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.

Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.

На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.

Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”