Čvrst sam kao stena

Danas zvuči gotovo neverovatno: malo je nedostajalo da ova pesma postane tuđi hit.

Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.

Tog lepog običaja više nema.

Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.

Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.

Nastavite sa čitanjem… “Čvrst sam kao stena”

Izmaglica

Bilo kog njenog albuma da se dohvatite, nećete pogrešiti. Ona je umela i od osrednjih pesama izvuče maksimum i učini da fantastično zazvuče.

Bile su mi potrebne decenije da bih tek u zrelim godinama “proverio šta su to Enrico Caruso ili Maria Callas“. Naslušao sam se dovoljno operskih pevača i pevačica da bih mogao da zapažam razlike između njih i osobenosti interpretacije, no pomenuti dvojac nema premca – oni su kategorija za sebe.

Normalno, vrhunskih interpretatora ima u svim žanrovima.

Nastavite sa čitanjem… “Izmaglica”

Pozdrav otišlom prijatelju

Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.

Na početku, pesnik kaže:

Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…

A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:

Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav otišlom prijatelju”

Мука с речима: опера, па и ционализовање

Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.

У словенским језицима ми није јасно да ли ропство потиче из рада или обратно или никако. Да ли је радник постао од роботника? Знамо да робот јесте.

Са латинским много горе стоје ствари. Постоје две главне речи – агере (чинити, радити) и опус (дело). Е, како бих волео да је ту причи крај. Јер сад почиње злостављање језика… тј ако се та реч употреби као кад се односи на тзв. супстанце. Нека остане записано да ја злостављам шећер, држим га заточеног без хране, светла, воде, а и не проветравам му.

Агере. Од чега су већ Римљани имали неколико облика, нпр глаголски придев актум (рађено, урађено), од ког смо добили множину средњег рода акта. То су разни мастиљари користили да означе урађене папире; неурађене не знам како, али реч агенда би била то – оно што треба да се уради.

Данас ниједна од њих не значи то што значи. Акта више није ознака да је урађено, него је акт сам чин рада или папир са одлуком-дозволом-забраном, штавише и сама реч чин се у неким језицима/приликама каже акт, нарочито у позоришту. Агенда више није радни лист, него дневни ред па чак и тајни план. Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.

Дошло је и до агента (од агенс, који ради), агенције (ваљда дејство), агентуре (то исто али са лошим призвуком).

О активном, активизму, акцији/реакцији, активи/пасиви, актуелном, актовци, адактирању (!) би могао чак и посебан чланак. Овде само ово: to action је сад глагол у енглеском, значи отприлике “одобрити да се уради”. Нико од наших енгрбљана још није смислио како да то преузме, срећом.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: опера, па и ционализовање”

Crne vode

Po kvalitetu tekstova, ovaj songwriter teško da ima takmaca na prostoru Balkana među onima koji svoje misli pokušavaju da uobliče na engleskom jeziku.

Mind’s all grown up
But the Heart is just a boy,
The former is smart
And the latter’s still willing to toy.

Ovo su stihovi koji, možda, na najbolji način opisuju opus koji potpisuje J.R. August.

No, prvo malo da premotamo film unazad…

Nastavite sa čitanjem… “Crne vode”

Ispuzaće kad-tad

Zapravo, već je ispuzalo. Ali smo na to čekali preko trideset godina.

Kad neko za sobom ostavi četrdeset i kusur godina uglavnom besprekorne karijere, lako je ačiti se vrhuncima u tolikom opusu. Možete zamisliti, a ne sumnjam da su neki od vas i učestvovali pa znaju iz iskustva, kako među ljubiteljima muzike izgledaju rasprave “koji je najbolji album ili najbolja pesma tog i tog izvođača”. Rasprave često budu žustre, a na kraju sve završe bez zaključka, što i nije toliko bitno ukoliko je rasprava podržana slušanjem muzike. U tom slučaju svi su na dobitku, jer se slušala dobra muzika, a mišljenje svakako niko ne bi promenio, što ne umanjuje efekat zabave.

Međutim, šta se dešava ako rasprava krene s drugog kraja? Jeste li ikad raspravljali o najgorim albumima izvođača u čiju muziku se kunete?

Kod nekih retkih, loši tragovi postaju amanet za budućnost. Jedan od najvećih nije dočekao da čuje svoj najgori album sastavljen ispočetka, barem da bi se uverio da te ideje i nisu bile toliko loše.

Nastavite sa čitanjem… “Ispuzaće kad-tad”