Poslednja vožnja

In memoriam: Ric Ocasek (1944–2019)

Ric Ocasek može mirno da spava. Voleo je najlepše žene, a pesme su mu i dalje aktuelne… Šta se bolje može poželeti?

U leto 1979. godine jedan od “dobrih đaka” koji su završnu godinu srednje škole proveli u Americi vratio se kući sa pregršt singlova. Išli smo kod njega da čujemo šta se dešavalo dok je bio tamo, a te singlice su bile zvučna kulisa – rekao nam je da su to izvođači koji su popularni na studentskim radio stanicama. Tada sam prvi put čuo za grupu The Cars. Pevali su presmu “Just What I Needed” o dosadnoj devojci koja se zalepila za frajera i ne da mu da diše. Zvuk benda je bio interesantan: oštre gitare i neočekivani upadi sintisajzera su nekako bili u kontrastu sa nekom vrstom popa kojem je pesma naginjala.

Dovoljno da se ozbiljnije zainteresujem za ove momke.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednja vožnja”

Sebični div

on pripada onoj vrsti stvaralaca koji sebe neprekidno izbacuju iz zone komfora, istražujući nove granice. Zato su njegovi horizonti daleki i široki.

Rivalitet između grupa Oasis i Blur početkom devedesetih je podsećao na slične priče koje su se već dešavale. Bio si za jedne ili za druge – nije bilo sredine. Iako su Oasis imali više hitova i postali sinonim za muzički žanr britpop, Blur su, nekako, barem meni, bili intrigantniji. Kao i Suede i Pulp, uostalom. Dok su se braća Gallagher stalno svađali i punili stranice žute štampe, Damon Albarn je predvodeći Blur pokazivao sposobnost da svoju muziku neprestano menja.

I to mu nije bilo dovoljno.

Nastavite sa čitanjem… “Sebični div”

Ne znate koliko mi je drago

Koliko god da smo navikli na njenu sklonost ka promenama, ovako nešto teško da smo mogli očekivati.

The Pretenders je jedna od retkih grupa od pre četrdesetak godina koje i dalje prilično redovno slušam. Razlog je jednostavan – njihovi albumi su puni odličnih pesama, Chrissie Hynde je fenomenalna pevačica i autorka, a naročito je za poštovanje njena sposobnost da u okviru zvuka grupe stalno pravi male pomake i tako donosi nešto novo.

No, počele su da je sustižu godine.

Nastavite sa čitanjem… “Ne znate koliko mi je drago”

Мука с речима: множина мења ствар

Једна од старих новинских увреда у нас (а ваљда и другде) је да вам презиме ставе у множину, у фразу типа “а онда се ту натоврзу разни Перићи и Поповићи”. Јер док сте у једнини, особа сте; у множини постајете негативна појава.

Енглески, о који се вазда спотичемо, има неколико речи код којих једнина и множина напросто не значе исто – кад више нечега није више тог нечега, него нешто десето.

Ево, например pepper. Наводно је за то крив још Колумбо, са оном варком да је као нашао Индију, па кад је краљу показивао паприку, мазао га да је то бибер. Те тако бибер-пипер-папар-паприка у суштини и јесте једна реч, али се у већини језика раздвојила у две речи, јер ипак значи различите ствари. Јок у енглеском: pepper се у једнини понаша као збирна именица и значи бибер; у множини значи паприке. Једнина од паприке је онда мало незгодна и ту увек нешто маневришу додатним речима да избегну забуну. Забуну направе другима: онај pepper spray што се продаје, није бибер спреј јер нема везе са бибером, то је љута паприка (тј. капсицин) у спреју. Још горе, имају реч paprika, али она не означава никакву биљку, него млевену алеву паприку као зачин.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: множина мења ствар”

Ljudi duginih boja

Iznenađenjima nikad kraja: neprekidno otkrivamo neke muzičke dragulje koji su uspeli da nam promaknu u vreme kad su nastali. Život je očigledno prekratak za svu dobru muziku koju bismo hteli da čujemo…

Možda vam se čini, čitajući naše tekstove, da smo svi mi ljudi koji žive u nekakvom džuboksu u kome se neprestano vrti dobra muzika. Tak utisak je jako varljiv, jer imamo i sopstvenih obaveza, pa se često desi da danima i ne slušamo muziku. Kako hleb koji jedemo zarađujemo glavom, svaki povratak u rutinu koja podrazumeva nenametljivu zvučnu kulisu koja ne remeti koncentraciju jedva dočekamo.

Ostaje nam samo da se prisetimo gde smo prethodnog puta stali i šta smo u međuvremenu propustili.

Odavno više nemamo vremena da se upuštamo u detaljna preslušavanja i istraživanja kao što smo to nekada činili.

Nastavite sa čitanjem… “Ljudi duginih boja”

Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”