Čarobni amalgam

To li je, dakle: besprekorni talenat pisanja pesama jednog čoveka preklopljen fantazmagoričnim vizijama one dvojice ludaka iz Tuscona. Ne možeš poželeti više.

Muzike ima na pretek. Ili će biti da ja više ne mogu da postignem koliko sam nekad mogao. Sve je moguće, ali za jedno znam da nije moguće: ne mogu da ignorišem najavu muzike koju stvaraju ljudi u čiji besprekorni talenat sam se uverio svaki put kad sam čuo nešto novo. Dodajte tome prstohvat subjektivnog stava – i eto meni radosti. Sledeća numera ja najavljena doslovno 25 sati pre nego što sam je ja objavio vama.

Auh. Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Čarobni amalgam”

Hor koji nije uspeo

Potpuno je nejasno zašto nisu uspeli. Imali su sve što treba ne samo da snime dobar album, nego i da budu uspešni na tržištu. Čudni su putevi bogova muzičke industrije.

Na grupu The Choir sam prvi put naleteo na nekoj od kompilacija američkog garažnog roka. Bili su predstavljeni pesmom “It’s Cold Outside” koja je, kako će se pokazati, bila i njihova najuspešnija jer je postala minorni hit. Na sličnim kompilacijama sam pronašao još par njihovih pesama koje su ostavile dobar utisak, za razliku od ostalih izvođača, čije pesme su se svodile na razne oblike amaterskog prangijanja. One su imale početak i kraj, odlično višeglasje i naglašenu melodičnost – bio je to dovoljan razlog da potražim neku njihovu kompilaciju.

No, nikakve kompilacije nigde nije bilo.

Nastavite sa čitanjem… “Hor koji nije uspeo”

Ako mi veruješ

Bila je to čudna kombinacija divljačke energije i suptilnog senzibiliteta.

I kao što rekoh juče: kao da prvi znaci proleća navlače crne vesti… Taman sam napisao onaj poslednji pozdrav Dicku Daleu, kad na jednom od feedova muzičkih časopisa koje pratim naleteh na vest:

“Hard rock gitarist Bernie Tormé, najpoznatiji po kratkom angažmanu u bendu Ozzija Osbournea ranih osamdesetih, preminuo je u subotu, 17. marta 2019. Imao je 66 godina.”

Ime mi je bilo poznato, ali sasvim sigurno ne iz Ozziejevog benda: pre nego što sam pročitao u tom članku, setio sam se gde i kad sam prvi put čuo za njega.

Uh… Davno beše: ta LP ploča je bila vruća ispod prese kad sam je u jesen 1980. dobio od druga za rođendan.

Nastavite sa čitanjem… “Ako mi veruješ”

Nitro surf

Bio je jedan od onih malobrojnih gitarista koje nepobitno prepoznate posle samo nekoliko tonova.

Ne znam da li je pravilo, ali nekako mi se čini da sa prvim znacima proleća dolazi i povećan broj vesti o Onim Konačnim Selidbama. Tako me je preksinoć me je zatekla informacija da je Dick Dale, gitarista kojeg su nazvali kraljem surf gitare, otišao na Neko Bolje Mesto. Da je još malo poživeo, u maju bi napunio 82.

Bio je jedan od prvih gitarista čiji furiozni staccato stil je bio moguće prepoznati posle samo nekoliko tonova.

Nastavite sa čitanjem… “Nitro surf”

Ljubomora

Lista onih koji su izvodili njegove pesme je takva da vam se koža naježi. Ipak, on nikad nije postao megazvezda.

Nema čoveka koji se nije sreo sa ljubomorom. To je jaka i neprijatna emocija koja je u stanju da vam život pretvori u pakao. Najčešće se definiše kao strah od gubitka naklonosti voljene osobe koja se stvarno ili umišljeno okreće prema nekome trećem. Ljubomorna osoba to doživljava kao rivalstvo, a ono što sledi je dugotrajan i mučan proces sumnje u vernost partnera koja, najčešće, razvija želju za kažnjavanjem i nanošenjem boli drugoj/drugim stranama što se ponekad završava i smrtnim ishodom.

Za svaki slučaj, bolje je držati se dalje od takvih osoba.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubomora”

Muke po Sizifu

Možda će se ispostaviti da naslov albuma i nije toliko pretenciozan koliko se čini u prvi mah.

Nešto mi ne ide pisanje ovih dana. Zapravo, ni slušanjem muzike ne mogu da se nešto pohvalim. Nije da nema dobrog zvuka oko mene, nego nikako ne ide u glavu. K’o panju da puštam muziku, u panj sam se i pretvorio…

Znam tačno i šta mi je, samo mi je mučno da prevalim: freelancer blues. Gledajući oko sebe druge kako se muče i doživljavaju jezu čak i na tzv. stalnom radnom mestu, a znajući koliko je dobrih ljudi oko mene ostalo bez posla, u strahu da se i meni isto ne desi, pregorevam radeći spoljni posao na kom sam permanentno angažovan. I tako, od sve slobode koju imam, postao sam jedan od najmanje slobodnih ljudi u sopstvenoj okolini.

Kao onaj jadnik Sizif, kojem su svake večeri, tamo na vrhu, govorili: “Budalo! Nije to taj kamen! Marš dole i dovaljaj onaj koji treba!”. Računam, ta muka je još veća od one da kažnjenik večnosti valja jedan te isti kamen uzbrdo, jer pride ispada i glup.

Nastavite sa čitanjem… “Muke po Sizifu”