Већ сад се не зове

Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.

Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.

А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.

Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.

Nastavite sa čitanjem… “Већ сад се не зове”

Једна од пре: кубни корен

Како се вади кубни корен? Прво га треба имати у нечему, па онда извадити из тога.

После иде лако, вади се као и сваки други.

Значи, треба извести неке кораке да би се дотле дошло. Метода има разних, а у нашем случају упалило је ово:

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кубни корен”

А тргови су, Ђуро, шта?

Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.

Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.

То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.

Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…

На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.

Биће јако занимљиво кад падне снег. Освежили су ми дан, овако наглас се нисам смејао, на јавном месту, већ годинама.

Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.

Oklahomac iz Muskogeeja

Postoje ljudi koji nikada nisu hteli da menjaju svoje životne stavove da bi se uklopili u okruženje.

Kovanica outlaw country odnosi se na muzičare koji su se još od šezdesetih godina borili proziv kičerajskog zvuka koji je dolazio iz Nashvillea. Iako je bilo gadno, naporno i neizvesno, uspeli su u svom naumu. Danas Willieja Nelsona, Krisa Kristoffersona, Johnnyja Casha i Wylona Jeninnigsa uvažava i rock publika kao ključne ljude koji su reformisali country, a tu negde, u njihovom društvu po značaju, se nalazi i Merle Haggard, mada se o njemu u medijima najmanje govori.

Doduše, njegova životna priča se bitno razlikuje od priča pomenutih.

Nastavite sa čitanjem… “Oklahomac iz Muskogeeja”

Bombarder

Iz ranih radova Joea Walsha jasno se moglo naslutiti o kakvom kalibru gitariste je reč.

Svirati “u moćnom triju” (gitara, bas, bubnjevi) je, verovatno, najzahtevnija disciplina u kojoj su se okušali mnogi muzičari. Mustra je uzeta od moćnih postava koje su obeležile drugu polovinu šezdesetih – kada se pomene trio, prvo što vam padne na pamet su Cream ili Jimi Hendrix Experience. U ovakvom sastavu svi članovi moraju da budu vrsni poznavaoci svojih instrumenata, a najveći teret pada na pleća gitariste – on mora u isto vreme da svira rifove, akorde i povremeno solira, što nije ni malo jednostavno.

Ne retko i da peva.

Nastavite sa čitanjem… “Bombarder”

Vizantijski lagumi

Izgleda pomalo ludo, ali jedan od najboljih i najnagrađevanijih svirača “novog flamenca” je Kanađanin.

Piše mi prijateljica da je jutros imala dilemu “da l’ da prebaci nogu preko voljenog bića ili da se diže i pristavi ručak”. Sudeći po tonu ostatka poruke, dileme nije ni bilo jer je nastavila da cvrkuće, a ja sam odmah pomislio da njen macan ima pri ruci, poput mene, neki od albuma koje je snimio Jesse Cook. Na njima se nalazi instrumentalna muzika koja radi kao magnet za žene – Jesse u nju mudro ubaci sve ono što one vole: suptilne zvuke njegove akustične gitare, romantiku i egzotike, pa ih fantaziranje očas odvede na ona daleka mesta za kojima većina njih žudi.

Plavo, toplo more i beli pesak odjednom postanu lako dostižni. Island with a palm tree

Nastavite sa čitanjem… “Vizantijski lagumi”