Dvanaesti dan (?)

Kanim se već duže vreme da napišem reč o ovoj knjizi. Hvatam sebe kako ne želim to da učinim, a onda shvatam i zašto.

Izdanje izdavačke kuće "Alnari"Počelo je tako što sam jednog dana pre otprilike mesec dana  negde pronašao preporuku za čitanje knjige “Dvanaesti dan” Vilijama Gledstona. “Sve što ne znam ja, zna Gugao”, reče mali Perica: već minut kasnije sam čitao priloženi odlomak na sajtu. Imajući pozitivna iskustva sa izdavačem, kliknuo sam na korpu, kupio knjigu i nastavio svoj dan.

“Alnari” je, izvesno, agilan izdavač. Knjigu sam naručio online u petak uveče. Kurir je bio pred kućom u ponedeljak u podne. Uzeo sam je u ruke u pet popodne. Uz nekoliko prekida, računajući i jednu dremku u nevreme, knjigu sam pročitao do četiri ujutru.

E, pa baš i nisam morao.

Neophodan je kratki rez u ovoj priči, inače će neke moje izjave biti protumačene pogrešno.

Ja sam željan čitanja. Koliko god to bizarno zvučalo, baš je tako kako kažem. Imam mnogo knjiga u kući, skoro sve su pročitane, imam prijatelje koji vole da čitaju i umeju da preporuče dobro štivo, nikad nisam imao problema da odvojim novac za knjigu, itd, itd. Ali otkad sedim za računarom, prosto, ne čitam papirne knjige. Ajde-de, čitam ih, ali broj i volumen su takvi da je jedino pošteno da kažem da ne činim to. I onda, kad se zainteresujem za neku knjigu, pa makar to bila impulsivna reakcija na neku informaciju ili sam se zainteresovao prelistavajući neki primerak, desi mi se da poludim – ostavim sve oko sebe, prestanem da primećujem okolinu i čitam dok ne stignem do poslednje stranice.

Upravo sve to se desilo sa knjigom “Dvanaesti dan”. No, problem je u tome što knjiga nije vredna takvog pristupa.

“Dvanaesti dan” je još jedan roman visokog estradnog stila: crpi ideju da su nam Maje ostavile upozorenje o propasti sveta 21. decembra 2012. i gradi fabulu koja traje od dana začeća glavnog protagoniste u proleće 1949. do, pogađate, datuma o kome šuškaju svi pobornici teorije zavere i ostali koji nemaju pametnija posla.

Naravno, neću prepričavati priču. Ali, moram opet da napravim rez: ime knjige nije prevedeno kako treba.

Prevod knjige je solidan; baveći se problematikom prevođenja poslednjih nekoliko godina, naučio sam da prepoznajem kvalitet prevoda i da hvatam uobičajene greške. U ovom prevodu ih nema: prevodilac je dobro uradio svoj posao. Ali, knjiga se u originalu zove The Twelve, što nikako ne može da se prevede kako je prevedeno. Sumnja je bila potvrđena već pri početku: glavni junak je onaj koji stupa u kontakt sa dvanaestoro drugih ljudi po celom svetu. Način na koji to čini je glavno tkivo priče, a razlog vodi ka kulminaciji. Dakle, Dvanaestorica iliti Dvanaestoro. To ne zvuči dovoljno bombastično, pa je neko odlučio da se roman zove Dvanaesti dan. A zašto? Ne znam. Ispod naslova piše “12.21.12 Novi početak”. Datum je napisan u skraćenom angloameričkom formatu (mesec, dan, godina), a broj 12 označava mesec; godina ipak nije 12, nego 2012 (osim kad je numerolozima to potrebno da bi fingirali neku svoju krucijalnu tezu), tako da ostaje sasvim nejasno kakva je svrha distorzije u naslovu. Niti je 21. decembar 2012. dvanaesti dan meseca ili godine, niti u knjizi postoji bilo šta što sugeriše nekakav dvanaesti dan bilo gde, bilo kad.

Što se mene tiče, rezultat takvog prevoda naslova je takav da se degradira knjiga koja već sadrži slabu priču.

Slaba priča, velim. Ima mnogo detalja koji, tobože, vode ka nekakvoj kulminaciji ili makar sugerišu postojanje nekakvih prikrivenih značenja na osnovu kojih bi mogao da se izgradi čvršći efekat. Dobra štiva koja nastupaju na ovaj način makar obezbeđuju neko vezno tkivo između fabule kao motora za udobno čitanje i skrivene namere. Ovako, veći deo reči je puka popuna prostora, poput margarina u onim odvratnim, masnim i skupim svadbarskim tortama koje svoj ružni ukus kompenzuju visokom cenom ostalih komponenti. A kad je za priču već unapred jasno da je tržišno zasnovana na nekoj petparačkoj senzaciji, očekujem barem neko zrnce zanimljivog. To sam, recimo, našao u onoj benastoj knjizi Dena Brauna; ovde toga nema. Krivicu za pogrešan izbor, naravno, snosim samo ja.

Nekada sam prekidao sa čitanjem takvih knjiga čim prepoznam da nikud ne vode, baš kao što ni ova knjiga ne postiže nikakav efekat vredan pamćenja. Ovu knjigu sam kupio i pročitao samo zato što mi se namestila u kadar i uletela mi u ruke u času kad sam bio u prilici da svoj nagon za čitanjem kanališem na jedini primeren način – čitanjem.

Način je bio primeren. Odabrano štivo nije.

Jedina svetla priča je uspešan trgovački nastup izdavača, čiji matični sajt dobro funkcioniše kao knjižara. Nekad sam zaista po knjižarama uzimao knjige u ruke i čitao po prvih nekoliko stranica. Mnoge knjige sam kupio odlučujući se za to na osnovu tog čitanja. Tako je bilo i sad.

Prijateljski savet: preskočite “Dvanaesti dan”. Ako već ne znate šta biste čitali, a imate takvu potrebu, predlažem da makar preslistate ponovo neku dragu knjigu i prisetite se nekih dobrih scena. Uto će se pojaviti i neka nova knjiga vredna čitanja.

$#$

7 komentara na temu “Dvanaesti dan (?)”

  1. po opisu zvuči kao da je knjiga pisana sa ciljem da navuče nekoga iz holivuda da snimi film, što je – sem ako nisi ogladnela spisateljica koja piše po kafićima uz sendvič – jedini način da se od pisanja živi… ?

    1. Da budem iskren: tačno taj utisak sam imao kad sam čitao knjigu. I lako bi moglo biti da to nije samo utisak. Međutim, tu postoji jedan problem: knjiga ima previše scena i previše likova da bi prosečni konzument holivudskog filma mogao da izdrži toliki mentalni napor.

      A opet, šgjz, možda ako bi se ukinuli dijalozi sa tim likovima, kad bi se izbacio onaj brat koji kinji glavnog lika od rođenja (pa posle ispari iz fabule i onda nije jasno čemu je i služio), kad bi se malo saželo vreme u priči… Da, moglo bi, zapravo. Holivud to naziva “adaptacija”, ako se dobro sećam.

      1. ako si gledao kako je sci-fi kanal izmasakrirao EarthSea a da nije ni trepnuo, onda znaš da skrupula nema.

        1. Ama, čak je i Peter Jackson kompresovao priču u “The Lord of the Rings”; a onolika produkcija… Kad kažem ljudima da je Frodo imao prsten sedamnaest godina pre nego što je krenuo na put, trepću i gledaju me kao da sam pošašavio. Kako će sad da izvedu kompresiju u “Hobitu”, živo me zanima.

          A sci-fi kanal ne gledam, hvala lepo. Ja sam poštovalac ozbiljne literature u oblasti fantastike i naučne fantastike.

          1. srećniče! ne znaš da u tom nesrećnom prasećem ispljuvku glavnog junaka svi redom zovu Ged. a pošto kraja nema, isti mučenik koji je snimio Indipendence Day (nadam se da ga nisi gledao) se penali da snimi Zadužbinu………………….

            1. Zovu ga Ged? Pa kad mu je to ime! 🙂 Kako bi ti da ga zovu? Jastreb? Baki, nisu ti to “Kapelski kresovi”!…

              A što se tiče filmovanja “Zadužbine” – samo neka izvole, gledaću kao i do sada što sam gledao. Potreban i dovoljan uslov da gledam “Zadužbinu” jeste da reditelj bude Terry Gilliam, a produkcija nezavisna. Pošto se to neće desiti, bezbedno je.

  2. Ja sam željan čitanja. Koliko god to bizarno zvučalo, baš je tako kako kažem.

    Potpisujem! 🙂

    Imam mnogo knjiga u kući, skoro sve su pročitane,…

    Ja ih nemam. Kad je dobra, rado je podelim s nekim, a taj neko zaboravi(?) da vrati. U nekim slučajevima mi ni WEI T’O nije pomogao u rešavanju ovog problema.

    Ali otkad sedim za računarom, prosto, ne čitam papirne knjige. Ajde-de, čitam ih, ali broj i volumen su takvi da je jedino pošteno da kažem da ne činim to.

    Potpisujem. I zbog ovoga sam i krenuo da pišem ovaj komentar. Čoveče, ubi me ovaj računar. I sva ta nedobrovoljna(?) apstinencija od papirne knjige je dolazila došla lagano kô na koracima indijske princeze, pa sam je postao svestan (ne princeze!) tek kad sam pročitao ovaj tekst… 🙁

    Mislim da razumem to što nisi mogao da se odvojiš od knjige, ma koliko da nije skroz po tvom ukusu. Čitava situacija mi liči na scenu kada zagoreli omladinac merka kojoj će prići “u zamračen disko”… 😉

Komentari su onemogueni.