Neke drugačije knjige

Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o ljubavi prema knjizi.

Ova priča je prvi put objavljena u specijalnom novogodišnjem dodatku u časopisu PC #118, u januaru 2006. Tema tog izdanja je bila fascinacija Internetom u počecima primene. Međutim, za mene je to bila prilika da učinim omaž svom pokojnom prijatelju Bogdanu Lazičiću, čoveku koji je učinio ogroman uticaj na mene, a o čijoj tragičnoj sudbini sam saznao prekasno. Neke informacije u ovom članku su zastarele posle dužeg vremena, ali to je zaista daleko od svake poente.

Neke drugačije knjige....Čika Bogdan je bio jedan od junaka mog detinjstva. Iako slabog zdravlja, a po godinama bliži mom dedi nego mom ocu, kome je pomagao u bravarskoj radionici u kojoj sam voleo da smetam, bio je vrckavog duha i voleo je moje društvo. Veoma rano je prepoznao u meni sklonost ka knjigama, pa mi ih je donosio, jer sam rano naučio da čitam. Tetka Jucika, njegova supruga, radila je u gradskoj biblioteci, pa je birala za mene i neke knjige koje su prevazilazile moj predškolski uzrast. Oni su najodgovorniji za moju doživotnu ljubav prema knjizi, što je dar na kome nikad nisam uspeo da im se zahvalim kako dolikuje.

Kao školarac i student, često sam posećivao čika Bogdana i tetka Juciku. Razgovarali bismo o svemu i svačemu, što mi je uvek pružalo veliko zadovoljstvo. Mada, imao sam problem da razumem nešto: erudicija to dvoje ljudi je bila u izuzetnom neskladu sa njihovim materijalnim siromaštvom. Bile su potrebne godine da iz crtica sklopim tragičnu priču koje sam bio pošteđen tokom tog druženja. Nekada intelektualac revolucionarnog duha, čovek koji je besprekorno govorio nemački i ruski, čika Bogdan se zamerio posleratnim vlastima zbog greha razmišljanja sopstvenom glavom, a to ga je koštalo robije, zdravlja i društvene ekskomunikacije. Osim hronične upale pluća i oštećenog vida, sa robije je doneo zvanje KV bravara i pravo da se zaposli kao alatničar sa doživotno umanjenom platom. Ali, to ga nije slomilo: živeo je u svom tihom svetu knjiga, družeći se sa malim krugom ljudi u kome sam imao važno mesto.

U vreme kad sam kao student počeo da krojim svoju budućnost u svetu računarstva, govorio sam o svojim profesionalnim planovima svom prijatelju. Tada mi je čika Bogdan ispričao jednu skoro neverovatnu priču. Otprilike 1947. godine, u zatvorsku radionicu u kojoj je radio donet je “spolja” neki komad metala na obradu, uvijen u komad novina. Ispostavilo se da je to bila cela stranica iz “Politike”; budući da su novine bile zabranjene u zatvoru, čika Bogdan je ukrao taj list da bi ga nekom prilikom pročitao u potaji, pritom reskirajući drakonsku kaznu ako bude uhvaćen. Članak koji je pročitao ostao mu je urezan u pamćenje za ceo život; kako i ne bi, jer pročitao ga je ko zna koliko puta… U članku je bilo reči o elektronskim računarima, veoma složenim i velikim spravama za brzu obradu podataka koje su američki naučnici razvili u prvom posleratnom periodu. Informaciju je pratio komentar koji je tih godina sigurno zvučao kao vrtoglava fantastika: računari će biti značajni u budućnosti, jer će verovatno služiti i drugim stvarima osim za složene proračune. Postoji šansa da će ljudi moći da komuniciraju međusobno uz pomoć računara, baš kao što komuniciraju telefonom. A u nekoj daljoj budućnosti, možda čak i pre kraja 20. veka, postojaće skladišta podataka koja su toliko velika da će sve knjige sveta moći da budu pohranjene u njima; tada će računari biti na raspolaganju svima, pa ćemo te knjige moći da čitamo na pritisak dugmeta. Ako se to zaista bude desilo, kaže komentator, lice sveta će biti promenjeno, jer će znanje postati dostupnije nego pre, po veoma maloj ceni, možda čak i besplatno…

U prvom času, ova priča je ostala u senci šoka od mog prvog saznanja o stvarnoj sudbini mog prijatelja, i to posle petnaestak godina druženja. Ponovo sam je se setio nešto kasnije, u vreme kada su modemske komunikacije postale deo moje svakodnevice. Osim druženja sa kolegama u virtuelnom prostoru tadašnjih BBS sistema, postala mi je važna još jedna pojava kojom sam se tada zarazio, a koja i te kako ima veze sa mojom ljubavlju prema knjigama: to je pristup literaturi u elektronskom obliku. Dozvolite da vas podsetim da su pionirski koraci u modemskim komunikacijama kod nas načinjeni u predvečerje onih tužnih godina, kada nije bilo lako odvojiti veliki deo plate za kupovinu neke knjige; zahvaljujući činjenici da je ostvarena futuristička vizija neimenovanog komentatora “Politike”, skidao sam mnoga zanimljiva štiva sa BBS-ova. Na Sezamu nalazio tekstove i priloge na bezbroj tema; a dobro se sećam kako sam satima, modemom brzine 2400 bps (bip… bip… krrr….), preuzimao SF priče i romane sa BBS-a Oreska. Tu kolekciju i danas držim u folderu lib na svom računaru…

Neke drugačije knjige....Istina, čitanje knjiga sa ekrana monitora nije uspevalo da zameni draž dodira knjige, pa sam u prvi mah štampao knjige u firmi u kojoj sam tad radio. Sećam se i kako je Dejan Vesić, jedan od starih drugara iz virtuelnog sveta, još 1992. napravio program DVprint, uz pomoć kojeg je bilo moguće odštampati uredno ostraničen sadržaj u dve kolone teksta po stranici perforiranog papira, sve sa zaglavljima; još uvek negde čuvam nekoliko ručno uvezanih knjiga koje sam odštampao uz pomoć tog programa. Teško bi bilo opisati koliko sam se mučio da čitam onaj sitni font dobijen na nekvalitetnom matričnom štampaču, ali želja za čitanjem je bila jača…

Vremenom su došli kvalitetniji monitori, a takođe je i Internet najzad “došao u naše krajeve”. Posle prvog šoka koje smo doživeli zbog odjednom dostupne velike količine informacija, čak i pored dugog iščekivanja i psihološke pripreme, došlo je vreme racionalne eksploatacije “beskonačnih sadržaja”. I opet, možda najvažnije što je meni Internet doneo bile su upravo knjige. Druga polovina devedesetih je informatici donela mnoge nove praktične tehnologije i ko god je hteo da ostane u toku, morao je dobro da zagreje stolicu. U toj potrebi nije bilo ničeg novog – osim činjenice da najbolje stručne knjige uglavnom nisu bile prevođene, a originalna izdanja su koštala previše za prosečni džep. Da mi je neko, samo pet godina ranije, rekao da ću uspeti da se specijalizujem na nekim poljima praktičnog računarstva isključivo uz pomoć Interneta, ne znam da li bih mu poverovao. Elem, uz sasvim malo truda, bili smo u prilici da nalazimo cele knjige na raznim sajtovima svetskih univerziteta, a poneki izdavač bi i sam postavio celu knjigu na Web. Na Sezamu je formirana grupa zainteresovanih koja je krenula u potragu za raznim stručnim knjigama; uzeo sam aktivno učešće u radu te grupe, sve do formiranja kolekcije od osamdesetak knjiga na jednom CD-u. Da smo znali kakav biznis će pirati napraviti od tog materijala, tada bismo bili diskretniji; uglavnom, kolekcija Online.Books je mnogima od nas postala glavni izvor stručnog štiva na isteku dvadesetog veka.

Razni načini za nalaženje knjiga u elektronskom obliku važe i danas; iako ponekad diskutabilne legalnosti zbog načina distribucije, takve knjige i danas služe kao važan izvor stručnih i opštih informacija. Za mene lično, pristup takvom materijalu je dragocen da bih smanjio rizik pri kupovini ili pretplati. Skoro sve od petnaestak debelih papirnih knjižurina koje su mi sada na dohvat ruke imam i u elektronskom obliku (pst! češće otvorim PDF nego što vrtim papirno izdanje). Uživam u uobičajenoj praksi mnogih svetskih izdavača da na Webu publikuju nekoliko poglavlja i ceo detaljni sadržaj svojih izdanja; dok tako “prelistavam” knjige, doživljavam isti osećaj kao kada prevrćem naslove u nekoj knjižari. Sa zadovoljstvom otkrivam kako to postepeno postaje praksa i nekih preduzimljivih domaćih izdavača. A baš sad, dok pišem ove redove, na stolu do mene leži upravo pristiglo izdanje engleskog časopisa o digitalnoj fotografiji; sumnjam da bih se lako odlučio na godišnju pretplatu da nisam bio u prilici da vidim nekoliko ranijih brojeva u elektronskom obliku…

Čak i ako ste umereni korisnik Interneta, verujem da vam se bar jednom desilo da naiđete na neku knjigu, pa da je preuzmete i pročitate. A ako ikad budete posetili sajt Project Gutenberg, zateći ćete otelotvorenje futurističke prognoze sa stranice posleratne “Politike” zalutale u jedan kazamat tog vremena. Iako trenutno sadrži “samo” 17.000 knjiga kojima su istekla materijalna prava izdavača i sad su deo svetske baštine [ispravka godine 2011: 33.000 knjiga, pride oko 100.000 u paralelnim programima], ovaj sajt je jedan od najveličanstvenijih primera humanističke strane Interneta. Istina, tamo ćete sad zateći samo nekoliko naslova na srpskom jeziku; možda postoji posebna simbolika u tome što se među prvima našao i Vukov Bukvar. Jedan minut za pretraživanje i preuzimanje u lokal, jedan par komandi Copy-Paste, i pred vama su prve reči iz predgovora prve knjige moderne srpske pismenosti:

Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије…

Ne znam šta bi danas o ovom dostignuću rekao moj dragi prijatelj, da je među živima. Čika Bogdan je prestao da čita “Politiku” posle onog incidenta pod naslovom “Vojko i Savle” i družio se sa klasicima svetske književnosti, sve dok ga vid nije potpuno izdao. Držeći jednu staru, gotovo raskupusanu knjigu u krilu tokom jednog od naših poslednjih susreta, rekao mi je da je važno samo ono što u čoveku ostane nakon čitanja knjige, a ne kako ona izgleda dok se čita. Zaista ne znam da li je tad mislio i na moje priče o knjigama koje čitam sa ekrana, ali želim da verujem u to. Istina je da se uvek setim tih reči kad mi kroz glavu Neke drugačije knjige...proveje misao da bi sad bilo lepše imati knjigu na papiru nego što je upravo čitam sa ekrana. Ne, nisu to drugačije knjige: iste su, jer posle čitanja ostaje isto što bi ostalo i da sam ih listao udobno zavaljen u fotelju; čika Bogdan je bio u pravu.

Oko mene i dalje ima mnogo knjiga koje mi, uz zadovoljstvo čitanja, pružaju zadovoljstvo dodira, ali to je prestalo da bude važno. Internet je promenio lice sveta, svi to dobro znamo, a dostupna literatura je samo jedan vid uticaja koju taj medij ima na nas. Danas možete platiti pristup nekoj novoj knjizi, pa je čitati u elektronskom obliku. Posle prvog eksperimenta Stivena Kinga, kada je uz pomoć naslova objavljenog samo u elektronskom obliku inkasirao preko milion dolara za 72 sata, i drugi se usuđuju na ovaj oblik izdavaštva. Naši unuci će možda živeti u svetu u kome će papirne knjige moći da kupe samo u antikvarnicama. Ne znam da li bi trebalo da nam bude žao ili drago zbog takve perspektive, ali jedno znam sigurno: bude li postojao način da neko dete u budućnosti zavoli knjigu onako kako sam je ja zavoleo, biće mu i lakše i jeftinije da zadovolji svoju strast za čitanjem nego što je meni ikada bilo.

$#$

Komentari su onemogueni.