Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?

Suočimo se sa činjenicom: otkad smo napustili fotografiju sa celuloida, postali smo neprobirljivi. Da li cena digitalnog snimka devalvira ideju o fotografiji? Šta učiniti sa prosečnim snimkom? Ja predlažem da date poslednju šansu potencijalno vrednim fotkama.

Sasvim sigurno, čuli ste za onu parolu da digitalna fotografija ne košta ništa, u smislu da nema utroška materijala, a da su cene utroška struje i amortizacije digitalnog fotoaparata dovoljno male da bismo smeli da ih ignorišemo. Da, to je tačno, ali izgleda da smo zloupotrebili tu činjenicu, pa onda besomučno fotografišemo, uglavnom proizvodeći gomilu digitalnog smeća koje, eventualno, može da ima neku sentimentalnu vrednost, ako i to.

Pravo značenje stava o mizernoj ceni digitalne fotografije se, zapravo, svodi na cenu greške. Slobodniji ste da eksperimentišete i da se ne nervirate ako vaša zamisao ne daje željeni rezultat. To je ono što će vam svaki profesionalac potvrditi kao jednu od najdražih posledica prelaska na digitalnu foto-tehniku. Negde sam pročitao tvrdnju jednog profesionalca da mu je samo godišnja ušteda na odbačenim dijapozitivima bila dovoljna da opravda kupovinu vrhunskog digitalnog fotoaparata!

Dakako, i dalje ste slobodni da škljocate kao da ne postoji sutra, ali ostaje dilema šta ćete raditi sa prosečnim i manje uspešnim snimcima, onima koji u vama izazivaju sve jače talase razočarenja dok ih gledate.

To je tema za koju sam postao zainteresovan kad sam i kod sebe samog primetio da ponekad preterujem u broju snimaka umesto da razmislim o onome što želim da dobijem. Kad sam naučio da se obuzdavam (što sada činim uvek osim na turističkim putovanjima), otkrio sam drugi problem: rezultati ponekad nisu dovoljno dobri čak i kad uložim svoj skromni maksimum. Prosto, moj prosumer fotoaparat (Canon Powershot G6) ima neke dobre atribute, ali ipak nije na nivou bilo kog DSLR aparata (a zašto nemam DSLR, druga je priča). Ili nije dobro doba dana, poput one fotke uslikane u dva popodne, a nema druge prilike za slikanje. Ili ja pogrešim iz sto razloga. Ili se zadesi neka od stotinu drugih stvari, pa fotografija, prosto, ne funkcioniše.

Ako fotografija ne funkcioniše, a prilikom slikanja ste imali ideju da će ona uspeti, tada možete dati šansu postprodukciji kao poslednjem pribežištu.

Ne treba se opirati naknadnoj obradi fotografije. Čak i neki trivijalni zahvati, takvi da neiskusno oko ne može ni da ih prepozna, učiniće da scena izgleda bolje. Efekat poboljšanja se postiže zato što fotoaparat ne funkcioniše kao oko. Svaka fotografija, bila ona sa foto-ploče, celuloidne trake ili digitalnog senzora, pati od inferiornosti u odnosu na ono kako naš mozak procesira sliku koju oko direktno prenosi. Fotografskim rečnikom govoreći, naš pogled ima višestruku ISO osetljivost na istoj slici, automatski balans belog koji je uvek idealan, savršenu meru osvetljenja i kontrasta, o perfektnom kadriranju da i ne govorimo. Prva uloga postprodukcije jeste da kompenzuje te nedostatke tehnike koju koristimo.

Druga uloga postprodukcije je pospešivanje kreativnosti. Postoji beskonačna rasprava, koja nikad neće biti završena, o elementu umetnosti u fotografiji. Na stranu sve te priče i teze: ostaje činjenica da fotografiju možemo poboljšati na mnoge načine, pa i distorzijama koje uključuju kreativnu notu. Što bi rekao Pikaso: “ali – ja to tako vidim!”

Bez pretenzija da izigravam majstora, jer ja to nisam, skrenuću vam pažnju na mogućnost da trivijalnu fotografiju pretvorite u zanimljivu, čak veoma privlačnu, nekim primerima tehnika koje su danas raspoložive. Ako se nekim slučajem već sad spremate da mi oponirate, pitaću vas da mi odmah kažete šta je to bilo loše u tome da se ova fotografija

Dani ludaje 2010

pretvori u ovu

i da pritom ne bude izgubljeno ništa od informacije, pod uslovom da je neka informacija uopšte bila cilj fotografisanja.

Pravo pitanje glasi: kako izvesti sve ovo, a da to ne košta previše vremena i novca? Moj predlog glasi: fotografišite u RAW formatu (ako možete) i koristite Adobe Lightroom za procesiranje fotografija (takođe: ako možete). Za mene, ova kombinacija je ostvarenje sna. Hodogram koji mi obezbeđuje kombinacija “RAW+LR” je nepobediv u mojoj poslovičnoj nestašici vremena. Evo i primera.

Tokom kratke sesije za prvu fotografiju za projekat “jedna na dan”, uslikao sam još nekoliko fotki iste okoline. Preko zida prvog komšije, vidi se krov druge kuće sa starim biber crepom čija tekstura me intrigira dok je svakodnevno posmatram. Međutim, fotografija kojom sam uhvatio scenu sa vrlo ograničenog mesta na prozoru nije bila ni približno onome što sam hteo da dobijem:

Fotografija bez obrade

Kuku i lele! Da sam bio malodušan, sasvim sigurno, ova fotka bi završila u korpi za otpatke, odmahnuo bih rukom zbog neuspeha i, eventualno, pokušao ponovo kad ugao svetla bude bolji, a tekstura neba bar malo zanimljivija.

Tada mi je palo na pamet da probam da angažujem Lightroom predloške za obradu (presets); neki dolaze uz program, a neke sam našao u razmenama na foto-forumima. Bio sam potpuno siguran da će mi ti predlošci barem dati ideju o daljim mogućnostima, ako ih uopšte ima – što je sasvim dovoljno da izdvojim pola sata svog vremena. I tako, krenem u eksperiment.

Adobe Lightroom ima sjajnu opciju kreiranja virtuelnih kopija fotografije: u bilo kom času, neko stanje obrade fotografije možete udvojiti tako da program smatra da su to dve odvojene fotke. Program svakako realizuje sve obrade tek pri izvozu, a u međuvremenu “večito” čuva korake u obradi, tako da nema velikog utroška prostora na disku. Pritom, interfejs dozvoljava eksperimente u svim smerovima i jedini realni problem je kako da se obuzdate u isprobavanju opcija. Što ono kažu, sky is the limit.

Najpre sam isprobao nekoliko preseta na polaznoj verziji fotografije, baš da bih ispitao ima li ikakve vajde da pokušavam dalje. Rezultati su bili zanimljivi, a izdvajam samo nekoliko:

LR Preset: Rocky Mountain Low

Olovno nebo je zamenjeno sivim, ali je crep previše crven. Dimnjak u sredini je neizbežan, ali je previše izražen zbog prejakog kontrasta.

LR preset: Hallowed Black

Ovo je već pomalo avangardno: boje su zanimljivije, ali nije baš često da scena u prvom planu bude toliko tamna, a tekstura crepa ne dočarava dubinu kako treba.

LR preset: Gavin Philips Stylized 1

Ha! Tekstura crepa je neuporedivo bolja, ali moraću nešto da preduzmem po pitanju tog dimnjaka.

LR preset: Ansel Dark

Ansel Adams je bio genije. Ako bi trebalo krenuti sa crno-belim predloškom, verovatno ne može bolje i brže od ovoga. No, tek sad se vide problemi sa kompozicijom.

LR preset: Night grotto

Ovo vinjetiranje je prejako, a ni zelenkasti ton nije privlačan. Međutim, ima smisla da kasnije isprobam i taj efekat, jer vinjeta daje virtuelni “nulti plan” koji pomaže da se pogled brzo uvede u sliku.

Bilo je nekoliko pouka ove faze igranja, koja je trajala možda desetak minuta. Prvo, definitivno ima načina da se iz one prvobitne scene napravi nešto vredno gledanja. Drugo, potrebna mi je kombinacija efekata ili jednog efekta i više obrada. I treće, nebo je dosadno, taj dimnjak smeta, a dosadni zid na dnu kadra samo pospešuje nasrtaj tog ružnog objekta u sceni.

Treći pomenuti problem je bilo najlakše rešiti: eksperimentisao sam sa izrezima i najzad došao do “filmske” kompozicije u proporciji 16:9 i dimnjakom smeštenim u desnom zlatnom preseku. Krećem opet od nule:

Tako je mnogo, mnogo bolje.

A onda sam krenuo u novi krug istraživanja. Ovog puta, presete sam kombinovao sa drugim obradama.

LR preset: EFF Dragan 5

Preset mog imenjaka je veoma zanimljiv. Nisam dodao ništa od drugih obrada, zasad.

LR preset: Seim Infrared Warm II

Ovo je efekat infracrvene fotografije sa umekšanim tonovima nalik na sepiju; pride sam dodao veoma blagu vinjetu po uglovima, pomoglo je dubini. Ovaj pristup jeste zanimljiv i može da posluži ponekad, ali ne i u ovom kontekstu, jer @#$!% dimnjak je opet zauzeo scenu. Zapamtiću za drugi put.

LR preset: Creative Catalyst 15

Ha! Vrlo zanimljivo! Dobro de, taj zelenoplavi ton je smetnja, ali to se može lako ukloniti ograničenim skidanjem zasićenja. Uostalom, ta boja u gornjim uglovima je prenaglašena (i) zbog vinjete koju sam dodao tokom eksperimenta. Tekstura crepa na ovoj slici je skoro savršena!

LR preset: EFF Dragan 6

Jedan od poslednjih pokušaja, ovog puta u potrazi za smirivanjem uticaja prednjeg plana. Čak bi se moglo krenuti dalje odavde, u potrazi za teksturom crepa kao na prethodnoj slici.

Tražio sam još neko vreme, a onda je došlo vreme ručku Nyah-Nyah i prekinuo sam eksperiment. Evo poslednjeg pokušaja koji sam proglasio radnom verzijom konačne scene:

Tzv. konačna verzija obrade

Da, znam: ovde sam i sam napravio neke greške. Ali, zadržavam ih do konačne odluke, jer mi one sad služe kao podsetnik za neke nove ideje. Put je bio zanimljiviji od rezultata, zar ne? A opet, nije da nije, postigao sam nešto. Da vas podsetim na polaznu fotku:

Fotografija bez obrade

Verujem da ste i sami stekli neku sliku o tezi koju zastupam: nemojte se na prečac odricati fotografije koja vam na prvi pogled deluje trivijalna. Možda ćete u njoj otkriti nešto što se ne vidi u prvi čas.

$#$

4 komentara na temu “Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?”

Komentari su onemogućeni.