(Isečak)
…
Neko vreme je sve išlo izvrsno: mi smo gore jednom mesečno slali izveštaj o prihvaćenim obavezama, a oni nama dva puta mesečno platu. Mi, na primer, pišemo: povodom predstojeće stogodišnjice obavezujemo se da ćemo prekinuti sa proizvodnim traumatizmom. Ili ovako: povodom slavne stogodišnjice obavezujemo se da će svaki šesti vanredno završiti školovanje na višoj školi. A kakav traumatizam i škola, kad mi od karata beli dan ne videsmo, a svega nas je petorica!
O, sloboda i jednakost! O, bratstvo i parazitizam! O, slast neobračuna! O, najblaženije vreme u životu mog naroda – vreme od otvaranja do zatvaranja bifea.
Odbacivši stid i druge brige, živeli smo isključivo duhovnim životom. Širio sam im vidokrug koliko sam mogao, a njima se veoma sviđalo kad sam im ga širio: naročito u svemu što se tiče Izraela i Arapa. Tu su bili u potpunom ushićenju – ushićeni Izraelom, ushićeni Arapima, naročito Golanskom visoravni. A Aba Eban i Moše Dajan im nisu silazili s jezika. Dolaze oni ujutro iz kurvanja, na primer, i jedan drugog pita: “Pa kako je? Da li je danas u trinaestici Dajan jeban?” A ovaj sa samozadovoljnim osmehom odgovara: “Podojen je Moše, podojen!”
A kasnije (slušajte), kasnije, kada su saznali od čega je umro Puškin, dao sam im da čitaju Vrt slavuja, poemu Aleksandra bloka. Tame je u centru poeme, razume se ako se odbace sva ta miomirisna ramena i tamne magle i ružičaste kule u dimnim rizama, tamo je u centru poeme lirski junak, otpušten s posla zbog lokanja, kurvanja i izostajanja s posla. Rekao sam im: “Veoma savremena knjiga, – rekao sam – pročitajte je jer će vam koristiti.” I pročitali su. Ali uprkos svemu, ona je za njih bila mučiteljska: u svim prodavnicama najednom je nestala sva “svežina”. Nerazumljivo zašto, ali karte su najednom bile zaboravljene, vermut je bio zaboravljen, međunarodni aerodrom Šerementjevo je bio zaboravljen – i trijumfovala je “svežina”, svi su pili samo “svežinu”.
O, bezbrižnost! O, ptice nebeske koje ne slećete na žita! O, lepotice Solomonove odevene u poljske ljiljane! – Oni su popili svu “svežinu” od stanice Dolgoprudna do međunarodnog aerodroma Šerementjevo!
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)