Pesma Evrovizije

Pratite li Pesmu Evrovizije? Ja više ne nalazim za shodno. A evo i razloga.

Pop muzika je legitimni derivat raznih fahova muzike, a najčešće se svodi na kič po definiciji. Zanatski pristup koji teži lepom, prazna ljuštura koja ima jedinu svrhu da popuni prostor zvukom i da izazove talas plitkih osećanja.

Dakako, to je sasvim u redu: ako vam se dopada, niko nema pravo da ospori kao kategoriju. I ako ćemo pravo, postoji pop muzika koju i ja veoma volim, ali ona nije predmet ovog osvrta. Reč je, dakle, o Pesmi Evrovizije kao godišnjem spektaklu čija vrednost je devalvirana do besmisla onim smešnim i irelevantnim sistemom glasanja putem SMS poruka.

Računica je prosta: ko ima najviše fanova u susednim zemljama i u pečalbi, taj je kandidat za pobednika. U retkim prilikama, desi se šansa da pobedi najbolji, ali to je manje-više stvar koincidencije. Mene zanimaju oni koji nemaju nikakvu šansu, čak ni kad izađu sa najoriginalnijom idejom. Evo i primera.

Seća li se neko ove vesele pesmice? Pesma O Julissi belgijske grupe Ishtar je definitivno najoriginalnija kompozicija koja se pojavila na Pesmi Evrovizije u Beogradu 2008. godine. Nije prošla ni polufinale: za Belgiju nema ko da glasa po definiciji. A nijedna pesma te godine nije mogla ni da se očeše o ovu.

Ta blesava pesmica zarazne melodije je otpevana na izmišljenom, nepostojećem jeziku. Ako se dobro sećam priče, taj jezik je bio predmet igre još u detinjstvu autora i ostao je kao ideja za upotrebu u muzici. Što se mene tiče, ovo je spektakularno čak i pored pomalo nesigurnog pevanja. Muzika se nekad ocenjivala najpre kao ideja, a tek onda kao interpretacija. Pa nije ni čudo da su Italijani, tradicionalno najveći ljubitelji pevanja u Evropi, okrenuli leđa ovom takmičenju pre, koliko ono beše, četrnaest godina. Uzgred, čujem da se vraćaju ove godine.

O Julissi je, uzgred budi rečeno, jedna i jedina evrovizijska koju sam puštao sebi u uši u poslednjih 20 godina, a jedina koju sam uopšte upamtio osim dve-tri pesme koje su došle iz Srbije. E, baš zbog te prekrasne belgijske pesmice, okanuo sam se ćorava posla i neću više da pratim Pesmu Evrovizije.

Ono okato čeljade koje predstavlja Srbiju (tačnije: RTS) deluje simpatično i veselo, ali ta pesma je muzički ekvivalent supe iz kesice: zanatski dobro, preslano i vredno zaborava odmah nakon konzumiranja. Ako je za utehu, makar RTS ne šalje opet na evro-pistu nekakav sumnjivi i neukusno stilizovani primerak ljudske vrste i homoseksualne ikonografije. Bio zaboravio Brega da primeti da jedna fora može da se proda samo jedared, a LGBT trik je bio već provaljen za onom Razom Mujezinović Marijom Šerifović. Hoće ljudi nešto novo.

Ama… Mogu ja sad da izgovorim neke parole koje će da učine moje mišljenje o toj maloj socijalno prihvatljivim po aršinima koje prodaju one pro-američke televizije u Srbiji i razne NVO ustanove koje vole da se zgražavaju nad drugačijim mišljenjem. Pa dobro, evo: želim tom detetu puno zdravlja, sreće i uspeha u životu, da završi školu i fakultet, lepo se uda i rodi petoro predivne dece, živi život punim plućima u izobilju i u ljubavi sa izabranikom svog srca do duboke starosti. Eto, tako. A što se tiče njenog nastupa na Pesmi Evrovizije – nije to bitno uopšte. Ako je ona sebi dozvolila da joj producenti odbace prezime, onda mogu i ja sebi da dozvolim da me boli patka za njen plasman na tom kvazi-takmičenju.