(Isečak)
…
Prišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?
Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…
Ali, kako loviti i koga loviti?
Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)