Fotografija dana, 4. jul 2011

Bavljenje fotografijom je savršena terapija za napaćeni nervni sistem.
Šta da vam kažem: imao sam tri plana za izvođenje fotke dana, a desio se četvrti, za tri koplja bolji od svih zamišljenih. Dakle, stan kod čike i nine je savršeno utočište za Marka i Kaću. Oni se kod nas ponašaju savršeno, znajući šta mogu i šta ne mogu, a njihove kreativne igre predstavljaju zabavu i za nas kao posmatrače.

Jedna stara šahovska garnitura predstavlja poseban ugođaj za Marka. Ne, ne bavi se samim šahom, nisam ni pokušavao da ga maltretiram na tu temu, nego on ređa figure po tabli u neobičnim konfiguracijama… Nastavite sa čitanjem >>

Ustajte, vi na zemlji kleti

Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…
Na svakog partizana u NOB je dolazilo po pedeset Nemaca i dva svedoka.Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.

Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.

Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…… Nastavite sa čitanjem >>

Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija

Iliti: zašto se masovna histerija pružala zemljom Srbijom tokom jednog dana (a i sledećeg) nakon što je jedan teniser pobedio u Vimbldonu
Sve je počelo kad sam hteo da provedem nedeljno popodne u čitanju National Geographica, prijatno utabačen na krevetu, negujući stomačinu posle nedeljnog ručka. Prekinuli su me toliko puta da su na kraju u meni ubili svaku želju za čitanjem. Ne bi to ni bio toliki problem, nego televizor je bio uključen i proveo sam pet minuta blenući u program. A tamo su se izmenjivali ludaci na ulici i ludaci u studiju, svi se ponašajući kao idioti nakon što je onaj teniser pobedio na najuglednijem turniru u ovom mondenskom sportu.

Napomena: Mondenski sport, mondenska disciplina, mondensko bavljenje, ne zanima me uopšte koja fraza (od ovih ili nekih drugih) je najbolja da opiše sve to. Kada nekim sportom ne mogu da se bave sva deca iz komšiluka zato što nemaju novca za opremu i pristup terenu, ja to ne priznajem kao sport, pa da je stotinu puta olimpijski.

Kad ne paziš, pojede te crna rupa. Kakve to veze ima sa tenisom? Čućete.Elem, zatekoh se u limbu između dremeža i budnog stanja i dozvolih sebi da me usisa crna rupa. U tom talasu slabosti, desilo se tačno ono što nije trebalo da se desi: dozvolio sam sebi vrhunski luksuz da se iznerviram. U talasu gluposti koji je nastao u mojoj glavi, dotukao sam ono malo preteklih mentalnih kapaciteta na način koji je po vrednosti sasvim uporediv sa televizijom: dao sam sebi slobodu da raspravljam na istu temu na fejsbuku.

Upadam iz digresije u digresiju, ali ne mogu da odolim: čak sam doživeo da neko sa tri meseca iskustva na fejsbuku pokušava da mi objasni socijalni okvir tih rasprava, a zatim da ne odustane od svoje programirane priče ni nakon upozorenja da ja u modemskim komunikacijama imam dvadeset godina iskustva… A dok neki misle da je to normalno, ja i dalje ne mogu da pridam značaj raspravama sa ljudima koje nikad nisam pogledao u oči, a pogotovo ne mogu to da učinim tokom rasprava.

Rasprave su nebitne, nego mi je postalo zanimljivo svo to urlikanje i dranje. Video sam ponovo neke snimke iz nekog beogradskog kafića, a zatim i snimak sa neke terase u Grčkoj koju je okupirala pivska bratija (dok su žene sa decom stajale oko terase i bespomoćno posmatrale svoje muževe kako se ponašaju kao gorile). I tad mi se najzad ukazalo šta se to zaista dešava.… Nastavite sa čitanjem >>