Anti PowerPoint Party

Interesantan vid napada na pogrešno prepoznat uzrok problema.

Uvek je svemu kriv softver; ponekad i hardver. Čovek nikad ničemu nije kriv. Je li tako?...Ne, ne brinite: nema ovde informatike. Kad sam započinjao Suštinu pasijansa, dao sam sebi reč da vas neću zamarati glupostima kao što su računarstvo, informatika, a pogotovo softver od ove ili one vrste. Oni koji su frustrirani zbog ove ili one pojave u primeni računara moraće da potraže utehu na nekom drugom mestu.

Elem, pijuckam ja tako ranu jutarnju kafu zorom oko podne i prelistavam novotarije na svom fejsbuk profilu. Tamo naletim na objavu Pura Moce:

Maločas sam se učlanio u anti-power-point partiju.
Mrzioci power point prezentacija, to možete i vi! 🙂

Odem na matični sajt da vidim o čemu je reč. Kad tamo, na stranici The Cause, ugledam sledeće:

PowerPoint izaziva štetu po nacionalnu ekonomiju (Švajcarske, prim. Grba) koja dostiže iznos od 2,1 milijarde CHF.

Štaviše: šteta u celoj Evropi iznosi 110 milijardi evra… Ova torta ima i šlag: predlažu upotrebu papirnih tabli (flip-chart) umesto projekcija slajdova. Autor proklamacije ide i dalje u svojim radikalnim stavovima i bez uočljive namere da se kontroliše, pa čak predlaže i nacionalni referendum koji bi vodio zabrani upotrebe PowerPointa.

Hajde da malo zastanemo na ovom mestu.

Za mene, koji sam štogod od svog radnog veka posvetio proučavanju praktične upotrebe paketa programa u kome se nalazi i PowerPoint, potrebni su čvrsti argumenti za izrečene tvrdnje da bih prihvatio njihovu relevantnost.

Ne da se ljudima da shvate da lošim prezentacijama nije kriv PowerPoint, nego loš predavač. Istina, PowerPoint može da doprinese lošem tonu i bednoj atmosferi dremeža na predavanju. Bio sam na previše takvih predavanja i znam o čemu govorim. Takođe, sve verzije PowerPointa napravljene od 1994. godine do danas poznajem dovoljno dobro  i spreman sam da tvrdim: barem 80% kreatora prezentacija u PowerPointu ne poznaju ni pola resursa koje im taj program pruža.

Primer? Evo primer: ako imate jeftinu tablu za crtanje (da ne pominjem tablet računar), možete privremeno obustaviti projekciju i staviti belu ili crnu pozadinu preko celog ekrana, a zatim olovkom crtati kao po papirnoj tabli. W za poziv belog, P za poziv režima olovke. Ubilo se kako je komplikovano.

Međutim, sve to je irelevantno. Ne može pomoćna alatka da bude ključ ni uspehu ni neuspehu predavanja. Za to je kriv čovek, predavač, onaj ko ume ili ne ume da motiviše slušaoce.

Dragi moji, glavni mrzitelji PowerPointa su osobe koje su se pokazale kao loši predavači.

Ne čujem reakcije, ne vidim da spavaju, ne govorim da sam nevešt. Optužiću PowerPoint.

Da vam prepričam jedno iskustvo, jer je zanimljivo: imao sam delić svog staža u estradnoj informatici, držao sam neka predavanja na nekim skupovima. Nisam neki govornik na pozornici, pa je i rezultat bio takav; PowerPoint nije bio kriv ni meni za mucanje ni slušaocima za dremku – tome sam bio kriv ja sam. Ali, ima leka i za to: kad je predavač nevešt u načinu izlaganja iako se razume u temu, tada slušaoce treba prodrmati i razbiti stereotip.

Elem, bilo je to na Kopaoniku u decembru 2002. godine; pozvan sam da održim dva predavanja, jedno o pomenutom paketu programa kojima sam se tada bavio, a drugo o nekakvim servisima na serverima jednog proizvođača – nabrajačka tema u koju sam se jedva nešto malo razumeo i koja je unapred bila osuđena na neuspeh. Na pozornici se nalazio pult na kome se nalazila bežična tastatura povezana na računar iza zavese.

Ono prvo predavanje je održano u udarnom terminu, svi su još bili ushićeni od same činjenice da su na Kopaoniku, baš ih bilo briga za temu, veselje je bilo dominantno. Tako je sve i prošlo. A drugo predavanje: popodne posle ručka drugog dana, poluprazna sala, u prvom redu već spavaju… Atmosfera – ne može da bude gora. A ja spremio 25 slajdova sa nabrajaljkama i nekim šemicama – ne zanima nikog, nego je organizatoru bilo potrebno da povlađuje trendovima i proizvođaču tog softvera…

U jednom času, negde na trećem ili četvrtom slajdu, bežična tastatura odluči da postupi po svom nahođenju – i zaglavi se razmaknica koju sam šamarao da promenim slajd. Tog časa, prezentacija se strovali do kraja za tri sekunde i stigne do crnog slajda na kraju. Kolega zadužen za tehniku je priskočio i dok smo otklanjali kvar, a ja vraćao projekciju na slajd na kojoj je priča stala, izvalim: “Rekli su mi da bi trebalo da požurim sa predavanjem, ali ovo zaista nije bio moj plan…”. Salva smeha je proletela, ceo prvi red slušalaca se odmah probudio, a ja sam tog trenutka odlučio da udarim u zajebanciju. Ispaljivao sam replike koje nisu bile po volji predstavnicima proizvođača tog softvera, zadržao sam interakciju sa publikom, koja je reagovala poput dece koja gledaju crtane filmove. Predavanje se pokazalo kao uspešno…

Ukratko: jedan incident i moje spontano snalaženje su pretvorile katastrofu u potpuni uspeh. No, možda je poenta i bila u tome da sam unapred bio svestan da gore ne može biti, pa sam se oslonio na instinkt. Ali, da ne ubrajam sebi poene: bilo je sve slučajno; šta bi bilo da se nije desio taj talas smeha? Ne znam!

Gledam kako se na tom sajtu mrzitelja PowerPointa upinju da pokažu kako je papirna tabla dokazano bolje sredstvo nego slajdovi. Tobože, kreiranje sadržaja je slušaocima zanimljivije od gledanja u sadržaj. Ah, da, “Farma” i “Veliki brat”: potežemo legitimne oblike voajerizma i koristimo ih kao argument. Ali… Papirna tabla jeste bolja samo za one koji osećaju nagon da čitaju sa slajdova ili da ih prepričavaju. A kako bi bilo da projekcija slajdova bude samo vizuelna podrška?…

Sećam se veoma uspešne prezentacije na kojoj je predavač imao slajd koji je napravio na licu mesta, a potom ga sve vreme držao na platnu. Izgledao je ovako:

Crna rupa na plavom nebu: najbolji slajd koji sam video u praksi na predavanju.

Da, ogromna crna tačka na svetloplavoj pozadini. Predavač, iako malčice pijan, dobro je odigrao svoju ulogu tadašnjeg predsednika udruženja internet provajdera aktuelne države (ko će sad da se seti kako se država zvala u tom času). Ta tačka je predstavljala aktuelni odnos države prema provajderima, a bila je ciljana na aktuelnog ministra za nauku i tehnologiju, koji je sedeo u prvom redu publike, a koji je bio poznat po tome što je tokom celog svog mandata išao okolo i pričao jednu te istu priču, ne radeći ama baš ništa korisno. Tačnije, ništa korisno za društvo u kome je bio operativni činovnik države; za sebe i svoje je radio i te kako vredno.

O tehnikama za izvedbu valjanih prezentacija ima mnogo da se kaže. Bio bi red da su i ovi mrzitelji uspostavili makar neke bolje zaključke iz trivijalne analize problema loših prezentacija. Zatičem i ovakav argument protiv PowerPointa: ne valja zato što predavač baci pogled na slajd, sadržaj pređe u kratkoročnu memoriju i onda to kanališe način govora koji nije prirodan. E, pa izvinite: predavač koji se nije pripremio za predavanje, nego čita teze sa slajdova, zaista zaslužuje kritiku zbog toga što ugrožava vreme slušalaca. Oni što čitaju sa slajdova su najgori, jer implicitno vređaju inteligenciju slušalaca: ispada kao da su oni nepismeni, a predavač je samo čitač kartica… To je posebno uvredljivo na predavanjima za čiji pristup firme i pojedinci moraju da izdvoje ozbiljne pare za kotizaciju.

Nije kriv PowerPoint, dragi moji. Ono čemu je PowerPoint kriv nije bio predmet ove rasprave. O tome nećemo, bar ne ovde, jer to pitanje je tehničko. U ovoj rundi, niko nije došao do te tačke.

Rezultat izjava mnogih ljudi...Do crne tačke koja predstavlja crnu rupu.

Šta je sledeće? Zidarski čekić kriv za kriv zid? Kineski suficit kriv za probušenu gumu na biciklu? Proizvođači digitalnih fotoaparata krivi za digitalno đubre? Fejsbuk kriv za pad produktivnosti? Suština pasijansa kriva za sve ostalo? Ma, hajde, molim te. Ukidanje PowerPointa… Ovakav nonsens u oblasti primene informacionih tehnologija nisam video još otkad je pokrenut Fejsbuk.

U međuvremenu, Pura Moca je na moju reakciju reagovao mišljenjem da je možda reč o zajebanciji. E, pa netje motji: sprdnji se zna granica. Ako su mislili da se prdače, pa ispalili onoliko sadržaja da bi izveli prdačinu, onda je još gore, jer je to obeležje bolesti. Ni u takvu analizu ne mogu da se upuštam, jer nisam merodavan. A o temi koja je ovde tek načeta, mogao ih da kažem mnogo više. Ali, dovoljno je spram prilike teme i mesta.

$#$

12 komentara na temu “Anti PowerPoint Party”

  1. A ne, rekao sam da sam ja shvatio kao zajebanciju. I čak i ako nije da mi je opet presmešno. Stvarno me baš briga je li stvar ozbiljna ili ne, meni je pajtonovska. : )))

    1. Aha, u redu — u pravu si, maličak sma izvrnuo tvoje reči. Nije bilo namerno. Sorry.

  2. Nije zajebancija no mudobubrežarenje.

    Lik na ovu foru promoviše svoju knjigu i uvaljuje je za tričavih 17 € (to je sa popustom, regularna cena je 27 €).

    1. SuPFtilno, nema šta.

      Mada, istini za volju: čim vidim takvu inicijativu, ne mogu da se ne setim fonda “Treće dete” koji su vodili onaj kriminalac patriota i žena mu pevaljka.

  3. ‘Beš PP. Da si ti meni sada ovde koa što nisi… 🙁
    Imam u frižideru litar voćne rakije da ti pamet stane.

  4. Prvo što sam pomislio čitajući razradu ove teme je gomila PP slide-show prezentacija koje dokoni prosleđuju na sve upisane adrese u svom adresaru. Mislim na one tipa “ne prekidaj niz”, tematski prikupljene zezalice, cveće i slično. A tek zamlate (namerno koristim odomaćeni izraz na ovom blogu) koje ne mrzi da se igraju i prave ih.
    Ako se u Švajcarskoj na radnom mestu može izgubiti vreme na to – onda se to da lako i preračunati u čvrstu valutu.

    Što se predavanja & predavača tiče: zaista nije dovoljno da predavač zna šta i o čemu priča.
    Parafraza:
    Desetak godina za redom sam išao na periodičnu obuku i “sezonsko licenciranje” za odbojkaškog sudiju, a omiljeni predavač mi je bio upravo debeli Dragan Grbić (gle koincidencije :), jedan od naših najboljih (internacionalnih) sudija. Duhovitost i stalna kontrola nad auditorijumom su njegova predavanja uvek izdvajala od ostalih suvoparnih.
    Pričaću ti jednom detalje.

    PS Grba, taj pridev koji ti smeta nije slučajan – čovek je tada imao preko 150kg i definitivno jedini je nosio tregere…

    1. E, da: nisi jedini koji je mislio da je sve ovo protiv dosadnih mailova sa PPT/PPS fajlovima. Šta ćeš, ljudi nikako da nauče da postoje i foto-portali za dž. Međutim, kako će onda, siroti, da razmenjuju one pubertetlijske parole u šarenim fontovima…

      Što se tiče imenjaka koji je deblji od mene, za njega sam prvi put saznao kad me je jedan kolega (neka se sam javi; slutim da čita ovo) upitao: “a kad si se bavio i odbojkom? Nisam znao da si sudija.” Fora je (i) u tome što me je, za ono mog bavljenja softverom i onim pisanijem u novinama, dosta ljudi kontaktiralo i implicitno očekivalo da ja živim stanujem u Beogradu, jer bože moj, Srbija se sastoji od dva mesta: Beograd i Here_Be_Dragons.

      Šta da radim; često prezime, boljševičko ime i definitivno eklektik 🙂 A tregere nikad nisam trpeo, čak ni kao klinac.

  5. … pijuckam ja tako ranu jutarnju kafu zorom oko podne…

    🙂
    Lepo reče moj komšija u pokušaju da citira pametnije od sebe – vreme je relativan pojam. 😉

    1. Pametno zbori tvoj komšija. Poruči mu da je tvoj omiljeni bloger odavno naučio kako se vreme relativizuje:
      a) dan traje 24 sata plus noć, pa sve može da se stigne;
      b) za slučaj da neko misli da će se izvući: nedelja traje sedam dana plus vikend; dakle, definitivno može da se stigne.

Komentari su onemogućeni.