Da malo zapržimo: Rory Gallagher

Aj, diž’ se! Dosta je bilo dremanja! Sledi produvavanje ušiju!
(A i da ja usput ispunim obećanje…)

Anegdota, nikad proverena… Pitali su Jimija Hendrixa: “Kakav je to osećaj biti najbolji gitarista na svetu?”. Jimi je mrtav ‘ladan odgovorio:

– Zbilja ne znam. Vi pitajte Roryja Gallaghera, ja još nisam bio u prilici.

Vrlo dobro se sećam kako je izgledalo kad sam prvi put suvislo preslušao neki album na kome svira Rory Gallagher. Bio je to Top Priority (1979), tada svež vinil koji sam kupio u robnoj kući “Beograd” u Kikindi nedugo nakon što sam dobio prvi gramofon. A taj album započinje šamarčinom; pa ko ostane na nogama, može da sluša i dalje.

Vi znate da ja više volim žive verzije: nema laži, nema prevare.

A furiozni uvod u Follow Me je bio samo zagrevanje, naučio sam nešto kasnije. Sledi spoj misterije, tradicije i majstorskog očijukanja sa frazom: Philby. Godine su prošle dok nisam naučio da je taj solo zasnovan na poznatom irskom narodnjačkom motivu. Sad kačim studio u čast fenomenalnom aranžmanu, a živu verziju ćete naći ovde; vredna je utroška tih devet minuta snimka.

Dok sam naučio da prepoznajem faze sviranja ovog velikog gitariste, prošlo je sramotno mnogo godina. Nekako mi je uvek izmicao ispod radara, nisam uspevao da čujem mnogo toga. Jednog dana, došao je paket iz Niša, a u njemu CD, poklon od mog dobrog druga Caleta. Kad me srčka nije strefila: Irish Tour ’74. Jedna od najboljih živih ploča u istoriji gitarskog blues-rocka. Možda i najbolja.

Sad bih ja mogao da pričam kako sam prvi put u životu tokom nedelju dana slušao samo jedan CD u krug, ali neću. Efekat “suncetiebemžareno” nikad nije izvetrio iz ovog materijala, slažu se i mnogi moji drugari koji vole ovu muziku; pogotovo opstaje na ovom mestu.

Auh, suncetiebemžareno!

A gde bi mi duša bez najpoznatijeg Roryjevog narodnjaka… Opet uživo, dabome, sve sa početnim minutom štopovanja i obaška najboljim uvodom te stvari koji sam čuo. Eh, Tatoo’d Lady:

Rory Gallagher nije preživeo transplantaciju jetre 1995. godine. Otišao je prerano; žar za prangijom, onom najbolju što postoji, nikad ga nije napustio. Međutim, tek u posthumnim izdanjima su počele da se odmotavaju neke trake iz arhiva, sasvim dovoljno da ostanemo potpuno zbunjeni. Godine 2003, pojavio se album Wheels Within Wheels, kolekcija numera koje Rory očigledno još uvek nije hteo da objavljuje. Nije ni čudo: to nije bila prangija. Ovo je muzika koju je stvorio neko sa senzibilitetom autorskog sviranja. Mnogo gostiju, dominantna akustika… Jedino što tada nismo baš bili spremni da čujemo Roryja Gallaghera kako sputano svira na akustičnoj gitari ili kako dozvoljava aranžman u kome akustični klavir postaje dominantni instrument.

A pre par meseci, izašao je album Notes from San Francisco, koji osvetljava jedan projekat iz posebnog ugla. Numera Wheels Within Wheels je takođe ovde, ali remiksovana i data u drugačijem kontekstu.

Dupli abum, izašao 17. maja 2011. - PREPORUKA!A šta se to desilo te 1977. godine u San Francisku, gde je album rađen natenane: Rory nije bio zadovoljan miksom, smatrao ga suviše mekanim… A onda je otišao da gleda jebene Sex Pistols u Winterland areni. Zaljubio se u taj novi zvuk i odlučio da napusti projekat na kome je radio već neko vreme… Šteta. Ili nije? Ko zna kako bi fanovi reagovali.

Čudan, baš čudan album, tim zanimljiviji jer je ovde priložen i CD sa veoma zanimljivim koncertom snimljenim u San Francisku 1979, ali nikad objavljenim. Potpuni cirkus, ili – što bi Žikica Simić često rekao – potpuno ludilo od muzike i na studijskom i na živom CD-u. Promoter je bio u pravu: ovo je sveti gral za poštovaoce muzike Roryja Gallaghera. Ali, boga mi, nije za početnike.

Ovo mekano? Svašta.

Ovo mekano? Koješta!… Rolling on the floor laughing

13 komentara na temu “Da malo zapržimo: Rory Gallagher”

    1. Mogao sam da se opkladim da će se vrlo brzo naći neko sa primedbom na sastav u prilogu. Da sam stavio Laundormat, već bi bilo nekog da primeti da fali Bullfrog Blues, a da sam stavio tu numeru, već bi neko primetio da fali I’m Not Surprised, Too Much Alcohol ili Bad Penny. A da sam stavio sve to, neko bi već ostao budan da pomene kako nisam ni pomenuo grupu Taste 🙂

      Svetu se ne može ugoditi. Meni je, pak, sasvim dovoljno to što neko poput tebe zna za sve to što nisam pomenuo; a da i nisi znao, bio bih još zadovoljniji da si posredno saznao za Laundromat (Bullfrog Blues, I’m Not Surprised, …), jer konačni smisao svega ovoga i jeste da samo potaknem druge na samostalno istraživanje. A ono između redova je samo obaška, meni za dušu.

      1. 🙂 zato sam te i cimnuo. a kad smo kod cimanja, evo te cimam za 10 Years After, cause i’m a schoolboy too… 🙂

        1. Nažalost, Ten Years After je nisko na mojoj lestvici prioriteta. Eventualno da zavučem Woodchopper’s Ball, čisto da ljudi saznaju da je Alvin Lee imao i brže i zanimljivije fraze od onih na I’m Going Home, numere koja se popela na q..c i našima i njihovima. A sve ostalo… Ne radi me više. To sam ostavio negde u srednjoškolskim danima.

          1. ma hajde, ne mora sve da bude kosmički bitno. meni će Alvin vazda ostati omiljeni (i, što je najvažnije, širokom pučanstvu nepoznat) primer marfijevog zakona “ako vredi terati vredi i preterati”… 🙂

            1. A, to! E, takav lični stav uvažavam, pa da je crni đavo posredi. Ako mi se baš-baš ne dopada, samo se sklonim i ostavim drugog da uživa.

              Kosmički bitnim stvarima se svakako ne bavim, pa se ne sekiram. A tebi, ako je stalo do takvog priloga na SP, mogu samo da ponudim da budeš gostujući autor — na tu ili na bilo koju drugu temu. Makar sam tvoj stil pisanja već upoznao (u kontekstu kojim se ovde nećemo baviti), pa već znam da bi taj prikaz bio zanimljiv i za druge.

              Razmisli, pa javi hoćeš li.

  1. sve sam pogledao-saslušao (dvaput). pa nije loše, osim što sam morao da odšrafim volume te su me deca opominjala (višeput).

  2. Eh, Rory… <3
    Uvodno krljanje u Follow Me mi je par godina bilo "zvono" na mobilnom telefonu. A ne mogu nikad da zaboravim da je krajem 1984. u Zemunu svirao puna tri sata.

    1. Follow Me? Ahhhh… Onaj goreprepričani susret sa vinilom “Top Priority”, koji započinje tim furioznim rifom, bio je moj prvi bliski susret treće vrste sa Roryjem Gallagherom. Uvek sam ga smatrao jedinstvenim.

  3. Ja i dan danas par puta mesečno pustim Wayward Child i Follow Me, sa svih 300W (pravih) koje imam, kao i Aladdin Sane, o čemu smo pričali jednom prilikom.

  4. Nego, vidi kod mene na FB šta sam juče napisao. Mislim da ćeš i ti rado spomenuti.

    1. Video sam. Nisam znao za podatak o smrti primaša grupe Tamburica 5. Nisam poznavao čoveka, pa ne znam šta bih sa tom informacijom, koja je pride i bajata. A da je tužno to što niko nije reagovao u medijima — jeste. Ja to ne mogu da ispravim.

Komentari su onemogućeni.