Bavljenje fotografijom je savršena terapija za napaćeni nervni sistem.
Šta da vam kažem: imao sam tri plana za izvođenje fotke dana, a desio se četvrti, za tri koplja bolji od svih zamišljenih. Dakle, stan kod čike i nine je savršeno utočište za Marka i Kaću. Oni se kod nas ponašaju savršeno, znajući šta mogu i šta ne mogu, a njihove kreativne igre predstavljaju zabavu i za nas kao posmatrače.
Jedna stara šahovska garnitura predstavlja poseban ugođaj za Marka. Ne, ne bavi se samim šahom, nisam ni pokušavao da ga maltretiram na tu temu, nego on ređa figure po tabli u neobičnim konfiguracijama, igrajući neke ratne igre koje je sam zamislio i koje su njemu po volji. Tokom popodneva se igrao bar pola sata u predsoblju, tačno tako da mogu da ga vidim. U jednom času sam prekinuo svoj rad i posmatrao ga dugo; a onda sam ga sa svog mesta pitao “A je l’ mogu da te fotografišem?”. Nije ni podigao glavu: “Mofe!”, reče i nastavi da se bavi svojom igrom. Pukao sam desetak ekspozicija, a on se ponašao kao da me nema (čak i pored blica). Savršen model, šta da kažem.
No, nema mnogo od Marka na ovoj slici; tek ruka na koju je bio oslonjen.
U času ove ekspozicije, Marko je držao jednu figuru u vazduhu. Mislio sam da ga uhvatim u času kad je spušta, ali to nje uspelo kako sam zamislio, pa sam ipak odabrao ovu varijaciju, e zbog teksture popucalog laka, što se dobro vidi čak i na ovoj umanjenoj fotki.
Ovde sam primenio neki od preseta za izbleđivanje fotke; posle sam pešice menjao neke sitnice. Nisam previše pazio, nego sam radio po slobodnom nahođenju dok nisam odlučio da je bilo dosta. 
Što bi rekli u sportskom pregledu: mišn akomplišd.