Danas je 40 godina od smrti Jima Morrisona. To je godišnjica koju Google neće obeležiti…
Moram da budem pošten: nisam fan muzike grupe The Doors. To, pak, ne znači da ih zbog toga odbacujem iz rock’n’roll ikonografije (to činim samo sa onim belosvetskim folirantima “U dva”, oni su zasad jedini na mom spisku za odstrel) a kamoli da bih zbog toga smatrao da je Jim Morrison ostavio išta manje od veličanstvenog nasleđa. Jedini album grupe koji zaista volim da slušam je Absolutely Live, ali ja svakako imam poseban pik na žive albume i dajem im malu, ali primetnu prednost u svojoj fonoteci.
Neću da izvlačim biografije, neću čak ni da solim o radovima grupe. Ajmo malo po video klipovima, a prisetiću se samo jedne anegdote. Ali, za početak da izvučem onaj klasični TV snimak. Ovo je bio čas kad je perspektivna grupa postala mega-grupa.
– * –
A onda ona veličanstvena epizoda… Ajd’ prvo po beleški u filmu The Doors (prati na 1:13):
Ed Sullivan jeste bio konzervativni krele, ali budimo načisto: pedesetih i šezdesetih godina ili si nastupio u njegovoj TV emisiji ili te nije bilo – i tačka. Bio je ključ američkog uspeha za The Beatles i The Rolling Stones, ništa manje. A nacionalna televizija šezdesetih, direktan program, šezdeset miliona gledalaca redovno, i više kad je neko očekivanje… Sve je moralo da prođe paklenu cenzuru. Kad su pozvali The Doors 17. septembra 1967. godine, bilo je odlučeno da pevaju Light My Fire, apsolutni megahit u tom času na američkim top-listama. Međutim, postojao je izraziti problem sa referencom na opijate u stihu Girl, we couldn’t get much higher… Bob Precht, Sullivanov zet i producent-potrčko, smislio je neki idiotski surogat za taj stih, Morrison se tobože složio i emisija je mogla da počne.
Dabome, Morrison je otpevao originalni stih u svojoj pesmi. Oni mamlazi su zaboravili da od pesnika možeš da tražiš šta god poželiš – osim da izmeni stih svoje pesme.
Ed Sullivan je popizdeo već pred kamerama, a po nekim tvrdnjama (možda je i istina), Jim Morrison je jedini gost u istoriji emisije The Ed Sullivan Show kome domaćin nije pred kamerama pružio ruku. Histerični zet-producent se izdrao na Morrisona: “Nikad više nećete nastupiti kod Eda Sullivana, razumete li? Nikada!”
Na to mu je Morrison odbrusio: “Mi smo upravo nastupili kod Eda Sullivana.” 
– * –
Kralj guštera je najpre bio pesnik, a potom begunac od demona. Možda je to što je on radio moglo da se nazove rock’n’roll, ali on je patio jer je bio poseban. Kad Jim Morrison skine gaće na sceni, to nije isto kao kada to učini Iggy Pop. Kada adolescent u glavi istovremeno trpi intelekt četrdesetogodišnjaka i frustracije deteta, onda to mora negde da pukne. Puklo je u jednoj kadi u Parizu.
Pridružio se Klubu 27 i otišao u legendu. Evo, četrdeset godina spekulacija – i nikakve pouzdane priče – oko tih poslednjih dana i same smrti. Nije da nije, uklopilo se u bizarnu sliku darkerskog miljea onih numera koje nisu bile forsirane u vreme kad su nastajale, već mnogo kasnije. Deder, da se prisetim onog čudnog tribute albuma na kome je korišćen Morrisonov glas – i one čudne verzije Riders on the Storm koja je bolja od originalne:
A tek što je numera “The End” legla u scenu sa napalmom, blagi Bože…
Ostalo ćete pronaći i sami.
Kažu “Sve treba probati, ali … ne baš sve”.
Ima li boljeg mesta za probati “cigaru koja kruži” od tog kultnog na Pere-Lachaise-u? Mestom se nisam razočarao, jer sam na vreme saznao da iz središta kamene ploče viri samo iskrivljena armatura koja je do par godina pre toga nosila kamenu glavu pesnika, kralja guštera. To je bilo negde na pola puta od ovih 40 godina, ali na tom mom putešestviju je ova destinacija bila definitivno jedna od onih pod “Muss”.
Kontroverzni Jim je prosto fenomen i ikona svog vremena, ali za mnoge ostaje neponovljiv i neprevaziđen.
“Izrašće mi pipa”…, ako ovo ne spomenem:
ne poznajem većeg Morissonovog poštovaoca od mog starijeg burazera. On je ispred mene krčio put kroz mnoge “šume”, pa i muzičke. Naravno, odatle potiče i moje interesovanje za Doorse i Jima. Sa velikom ljubalju i entuzijazmom je godinama kompletirao kolekciju vinila, uključujući i neke originale i retka izdanja. U to vreme pravi podvig!
Hej, Zo: pogledaj ovde da bi povezao više informacija o grobu Jima Morrisona…
A Sreletove kolekcije The Doors se sećam; u to doba kad je on sastavio sve, ja sam imao možda tri ili četiri vinila. Nadam se da je ta vinilna fonoteka živa – ploče su i stvorene da prežive.
(Pst, Zo: dva r, ne dva s…)
Ma, da, narravno 🙂