Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…
Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.
Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.
Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…
Inače, Okružni sud u Šapcu je 9. jula 2001. godine rehabilitovao tu dvojicu žandarma. Nije mi baš najjasnije šta su skrivili pa da budu rehabilitovani, ali znam i to da je do mene stigla priča da je Žikica Španac tog 7. jula naprasno rešio problem nekih kockarskih dugova. Pošto kupio, po to prodao: taj detalj je verovatno puka izmišljotina; ali i kao takva, priča je indikativna sa stanovišta stava javnosti o delu.
Kako god da se desilo, jedno je činjenica: tog dana nisu ubijena dvojica okupatora, nego dva Srbina koji su, po prirodi posla kojim su se bavili, bili prikladno iskorišćeni kao politički neistomišljenici sa likom koji je na seoski vašar u Belu Crkvu kod Krupnja došao opasan sa dva revolvera. U uslovima aktuelne okupacije, to može da se protumači samo na jedan način: početak građanskog rata paralelno sa oslobodilačkim. A da je NOB bio dupli rat sa namerom oslobođenja i idejom prevrata, valjda znaju svi.
Nego, da se ja vratim na današnji dan: meni je veoma zanimljivo to što je Dan borca bio proglašen tek 1956. godine. Ej, pa prošlo je jedanaest godina od kraja rata i demobilizacije. Čak su i poslednje bande raznih kvislinga pohvatane i, listom, likvidirane. Može biti da je preovladala ideja da vreme pegla svako “pogrešno” pamćenje, pa se zaboravilo i to koliko je komandira završilo sa metkom u leđima tokom juriša, kako je moj pokojni deda, zadrigli spomeničar, jednom prilikom sam priznao.
Hiljadu varijacija tipa ŠBBKBB je otvoreno u poslednjih dvadesetak godina, otkad o činjenicama sme da se priča. Nažalost, ja nisam iskoristio pravilnu priliku da ispitam sve svedoke koji su mi bili ispred nosa: deda Mirko je umro u januaru 1985. a da nije ni ozbiljnije stvari hteo da ispriča svojim sinovima, lebac mu kurvarski jebem, a kamoli istinu o svom vojevanju u Osmoj krajiškoj. A verzije ovih mitomana koji su i danas živi, na čelu sa onim udbašem koji danas po Kikindi izigrava borca u aktivnom nastojanju da prikrije sopstvene zločine, uopšte me ne zanimaju niti su me ikada zanimale.
E, upravo tom govnetu, koje je bilo čuvar čoveka kome se nikad nisam dovoljno zahvalio što bolim knjige, posvećujem sledeću stavku iz jutjub džuboksa. Ova je prava partizanska, zar ne?
$#$
Te 1956….
… je bilo dosta dinamično, svašta nešto se dešavalo: (zimska i letnja olimpijada, prva “pesma Evrovizije”), pa se takmičili Britanci i Francuzi u Suecu, pa hladni rad, pa Izraelci na Sinaju, pa 20-ti kongres KP SSSR-a, mađarska revolucija, Palestina, polako se kuva i u Vietnamu, pa M.Đilas… a Joška je svugde gurao svoj uskoro već nesvrstani nos, i donosio pametne bravarske zaključke i činio “dobra” dela. , … kanda je nešto debelo zabrljao, pa je smislio praznik da se narod zanima nečim.
Jadan čovek – on nije mogao da precrta sve u nazad i da napravi izbore. I eto nama 4.Jul.
e ja sam svog dedu ispitao. on kaže da se borio za slobodu, protiv nemaca, bugara i 5 vrsta kvislinga. posle rata se vratio kući u svoje selo. to je bilo kao četvorogodišnja tezga, turneja gansa ili dilana. “a jel bilo suđenja”, pitam. “ama, to je bio rat, otkud ti vreme za suđenje. metak u čelo i gotovo”.
Moj deda mi ništa nije pričao o ratu. Matori mi kaže da je deda i inače izbegavao da priča o tome, iako je bio angažovan. I za vreme, a i posle. Zbog ovog potonjeg je čak i sa dečurlijom okasnio (u smislu da ih je dobio prilično kasno u odnosu na okolni prosek).
Navodno je morao i tokom rata, a i kasnije duplo više da se angažuje po svim partizanskim aktivnostima. Iz dva razloga: 1) supruga mu je vukla (devojačko) prezime identično onom čije kosti traže po Adi Ciganliji; 2) nije hteo da istera Boga iz glave i iz kuće.
E, sad, da l’ je terô neki inat, il’ je pokušavao da igra na dve strane…
Ovaj drugi je opet iz svojih razloga malo pričao i više gledao da sa što manje posledica prođe prvi, drugi i ine talase hajke na predratovske buržuje… ako se tako može okarakteristati dobar beogradski trgovac sa stanom na (nekadašnjoj) periferiji.
A na Dan borca sam skroz zaboravio sve do pre neki dan kad sam se dohvatio Project-a, a u njegovom standardnom kalendaru stoji 4. juli kao praznik koji se slavi neradno. Čoveče, od kada je taj kalendar… 🙂