Zašto neću da popustim nasilnicima nad jezikom

Dve su stvari presudile da objavim ovaj tekst. Jedno je moja izmenjena odluka da nakon nanesene lične uvrede zastanem u besmislenoj raspravi; kad bih stao, ispalo bi da ja grešim. Drugo je moja organska potreba da se usprotivim licemerju.

U ime nedavne tvrdnje najpoznatijeg mokrinskog kvazi-intelektualca po kojoj je jednako ispravno napisati (i reći) “mađarski” i “madžarski”, odlučio sam da mu prištedim nešto malo novca za kupovinu novog izdanja Pravopisa i da odande prepišem član 33 koji se nalazi u poglavlju o glasovnim promenama i koji osporava valjanost te tvrdnje.

Ali, da krenem redom.

Ovaj na slici je onaj makaronac iz Austrije, a ne moj sagovornik. No, obojicu krasi vanredna i nadasve principijelna istrajnost u očuvanju izrečene tvrdnje. Jedino što makaronac nije pokušao da sakrije tragovre za sobom.Kasno sinoć, u jednoj grupi na Fejsbuku, jako me je nažuljalo to što je jedan diskutant uz zanimljivu arhivsku fotografiju iz doba pre Prvog svetskog rata, koju je sam postavio, upotrebio imenički pridev “madžarski” umesto “mađarski”. Takav oblik glasovne promene je arhaičan i danas se smatra neispravnim, na šta sam upozorio diskutanta. Usput, takvo iskrivljavanje glasovne promene, ako je namerno, ponekad ima konotacije provokativne uvrede pripadnika mađarske nacionalne manjine, a tako nešto doživljavam i kao ličnu uvredu – ne zbog sebe, nego zbog svojih decenijama vernih prijatelja, među kojima ima i Mađara.

Moja opaska je, po svoj prilici, dirnula u ego autora poruke, koji je izneo tvrdnju da nijedan oblik nije pogrešan.

Nisam bio začuđen tom reakcijom, jer je dotični poznat u širim krugovima u mom gradu kao neko ko ne voli da mu se oponira. Čak, bivao sam lično upozoren na to u par prilika kad sam se kanio da mu repliciram na neke teme. No, oreol intelektualca, koji dotični gospodin sa očiglednim trudom održava oko sebe, predviđa i ponašanje intelektualca, verovao sam naivno. Pravi intelektualci koje poznajem (i od kojih sam naučio toliko da danas ne umem da premerim) po pravilu su ljudi koji će uspravno dočekati i prihvatiti ukazivanje na omašku ili grešku koju su napravili, ponekad čak ne štedeći reči zahvalnosti zbog skretanja pažnje na nju.

Ljudski je grešiti, setiće se svako kome je ljudska priroda objašnjiva rečima.

Nije mi trebala nikakva zahvalnost, naravno, ali sam verovao da ima prostora da se činjenica istera na čistac. I zato, sasvim razložno sam nastavio raspravu, sve u očekivanju da će sagovornik najzad prepoznati omašku koju je, verovao sam, načinio u spontanom nemaru, što se na Fejsbuku dešava često i uobičajeno nije predmet zamerke. Međutim, sasvim slučajno, ta omaška ispade živa rana na egu mog sagovornika. Najpre je skrenuo pažnju na dela čuvenog Mokrinčanina, filozofa i pisca, Vase Stajića (1878 – 1947), gde se taj arhaični oblik imenice izvesno koristi, argumentujući time ispravnost glasovne promene koju je upotrebio. Tom prigodom, moj sagovornik se poslužio i ličnom uvredom, dovodeći u pitanje moju sposobnost da čitam tekstove na ćiriličnom pismu, istovremeno aludirajući i da to što on piše ćiriličnim pismom, a ja latiničnim, mene stavlja u podređen položaj u raspravi.

Tek usput, moj sagovornik je takvim gestom dodatno demonstrirao slabo poznavanje osnova srpskog jezika, u čijoj javnoj upotrebi predlošci za upotrebu ćiriličnog i latiničnog pisma imaju ravnopravno mesto; no, ovo je digresija i pripada nekoj drugoj temi.

Zbog čega je moj sagovornik tako postupio, ne umem da kažem, a nije me mnogo ni briga. Odlučio sam da okončam raspravu poslednjom replikom – u kojoj na kraju nisam rekao ništa pametno, ali sam makar pokazao da umem da se služim ćirilicom u pisanju, te tim glupim činom sebe zaista doveo u podređen položaj. Naime, ja zaista ne moram bilo kome da dokazujem koliko koristim jedno ili drugo pismo srpskog jezika u svom svakodnevnom radu (a koristim oba obilato). Pogotovo ne moram to da dokazujem nekome ko je uvredu ispostavio kao jedini tobožnji argument ispravnosti svoje tvrdnje.

Kao da sam predosetio, odmah po pisanju svoje poslednje replike, napravio sam snimak ekrana te rasprave. Pokazalo se korisnim: nije prošlo dugo, a rasprava je nestala iz lanca poruka u grupi – bila je kompletno izbrisana, što je potez koji mogu da izvedu samo autor poruke i moderator grupe. U kontaktu sa moderatorom, utvrdio sam ono što sam već pretpostavio: on nije izbrisao lanac rasprave, nego je ostao nemi posmatrač.

Evo slike koju sam uhvatio. Na njoj se vidi kompletna rasprava, pa prosudite sami o njenom toku:

Za ovo postoje i svedoci.

 

Brisanje tragova, dakle. Neka hipotetička velika slika takvog ponašanja, što ne mogu da prihvatim nikad i ni po koju cenu, bila bi ravna prekrajanju istorije. A u nekim ozbiljnim vremenima, zbog takvih stvari su i glave letele. Dakako, ne bi glave letele zbog jedne neuljudne rasprave o jednoj trivijalnoj glasovnoj promeni koju i osnovci razumeju. Ali činu ovakvog povlačenja sa verbalnog bojišta se uobičajeno dodeljuje jedan atribut koji ću ovde da prećutim, ali setili ste se i sami.

Najpre sam mislio da nema više šta da se kaže. A onda mi je došlo k pameti višestruko iskustvo sa ljudima poput ovog. Oni apsolutno i računaju na to da će se drugi povući pred njihovim naletom; takvo ponašanje je nenasilni ekvivalent prgavog kafanskog bundžije koji od sebe stvara sliku nepobedivog u tučama, pa se niko ni ne kači sa njim. Ovde, naravno, nema govora o tuči ili ma kakvom fizičkom nasilju, ali dramaturgija je potpuno ista. A dotični, ponavljam, predstavlja se kao intelektualac, pa još radi u prosveti. Ako se ne varam, prošle godine je imenovan za direktora jedne škole (izvinjavam se ako grešim) i tim mi je strašnije što zatičem ovakav dokaz o karakteru…

E, pa neće moći; neću da se povlačim ni pred čijim argumentom sile onda kad mu ponestane sile argumenata.

Doneo sam odluku da neću tužiti dotičnog za uvredu (mada bi bilo sevap to učiniti), ali ću zato da raskrinkam celu raspravu i dam je na javni sud. To činim sada i ovde, a ako bude potrebno, učiniću to ponovo u bilo kom obliku pisanog ili kazanog izlaganja, pred bilo kim, bilo kad.

E, zato ćemo, lepo i razložno, bez guranja i vređanja, da krenemo u prelistavanje jezičkih priručnika. Čestite pare sam potrošio na te silne knjige i koristim ih skoro svakodnevno. Zato sam već znao šta piše u stavu 33 najnovijeg izdanja Pravopisa (mada, priznajem, nisam upamtio baš broj stava; ali, čemu drugom služi sadržaj u knjizi). Da bih smanjio verovatnoću da dotični gospodin opet krene u prozivku tipa “a zašto vi mučite crnce” tj. umem li ja da se služim ćirilicom ili ne, tekst ću prekucati ćirilicom, e da bih ponovo pokazao da čak i to umem. Bude li potrebno da raspravljamo o javnoj upotrebi jednog ili drugog pisma u srpskom jeziku, spreman sam i na to, ali u odvojenoj raspravi.

– * –

(Извод из Правописа српскога језика; Пешикан, Јерковић, Пижурица; измењено и допуњено издање, Матица Српска, 2010; став 33, стр. 49 – 50)

33. Односи ч – ћ и џ – ђ. Само у неким ивичним српским народним говорима несигурно је разликовање парова ч – ћ и џ – ђ; међутим, знатно је заступљеније у срединама с претежно муслиманским живљем. Њиховим неразликовањем у неким градским срединама (или тачније у одређеним социјалним слојевима) манифестује се понајпре (малограђанска) помодност. Проблем је знатно сложенији када се ради о особама које су се језички формирале у инојезичним срединама у којима овакво неразликовање одговара природи гласовних система дотичних језика. Претходном треба додати и појединачне случајеве ометености (чешће психолошке него органске природе, што отклањају специјалисти – психолози, психијатри и логопеди). О било којој врсти “дефекта” да се ради, мало помаже набрајање категорија у којима се реализује један односно други глас. (У ту сврху нема сумње да би били подобнији посебно оформљени и методички примерено припремљени текстови.) Одржавање разлика и у говору и у писаном виду језика нормативни је захтев.

Данас је једино обично Мађарска, мађарски, Мађар, Мађарица, мађарон; арх. је Маџар итд., али врста шљиве мађарка или маџарка.

– * –

Uzgred, istine radi: u akademskom smislu, ono je bila rasprava dva laika. Moj naprasno odbegli sagovornik je diplomirao fizičku kulturu i radio je kao nastavnik fizičkog vaspitanja; pride, dugo godina se predano bavi istoriografijom svog zavičaja i na tom planu je postigao, kažu oni koji prate, merljive rezultate. Ja sam inženjer informatike sa dvadeset i štogod godina iskustva, bavim se pride publicistikom i na tom planu imam iskustvo od šesnaest godina. Trenutno sam angažovan na poslovima koji se tiču primenjene lingvistike i tehnologija lokalizacije (prevođenje stručnih štiva i njihovo prilagođavanje karakteru lokalnog podneblja), čime se bavim od 2001. godine.

Ovo pisanje, uključujući i sličan javno dostupni članak na Fejsbuku, nastavljam samo zbog toga što se gadim licemerja i prezirem prekrajanje istorije, bilo ono usmereno na jednu petparačku večernju raspravu ili na celu epohu istorije. O osobi koja, očito, insistira na tome da bude u pravu čak i kad nije, a nađe se u čudu kad se neko usudi da ukaže na grešku čije konotacije su i šire od onih na polju normativa srpskog jezika, ne bih više. Ma, ne bih uopšte. Mene zanima samo jezik koji je moj maternji i koji, bez obzira na to šta misle oni koji latinično pismo smatraju inferiornim iz bilo kog razloga koji svakako nije lingvističke prirode, pokušavam da negujem trudom koji ide do granica mog skromnog intelektualnog kapaciteta. Kada se tome doda činjenica da neću da popustim pred udarom jezičke nečistote°, kao i moja apsolutno nerazumna odluka da ne tužim ovog gospodina za uvredu, lako ćete doći do konačne dijagnoze.

Moj lični motiv za odluku da ne prećutim ovu epizodu dopire dalje i ekstrapolira nastalu šaradu. O čemu je reč: neću dozvoliti da makar i u tragu prođem kao cela generacija ućutkanih, onih koji su imali svoje mišljenje, a pride i dokaze valjanosti tog mišljenja, u vreme kada to baš i nije bilo uputno. Ovog časa, zapravo sve vreme, mislim na neke divne ljude koje sam poznavao, a koji su bivali lomljeni onoliko dugo koliko je bivalo potrebno da na kraju nemaju snage da se usprotive životinjama u ljudskom obliku. Neke od tih životinja i danas idu ulicama. Ali, sve to je neka druga priča koja će, kad za to dođe vreme, doći na red. U mojoj agendi trenutno stoji da se borim za čistotu° svog maternjeg jezika.

 

– * –

° Ah, da: dvaput sam upotrebio istu fusnotu. Setio sam se jednog što mi je dugo, dugo, duuuuuugoooo držao oraciju o jeziku, a na kraju nije znao da mi objasni razliku između pojmova “čistoća” i “čistota”. Baš kao i moj sagovornik sa Fejsbuka, tvrdio je da se ta dva pojma odnose na isto i svejedno je koji će biti upotrebljen.

$#$

6 komentara na temu “Zašto neću da popustim nasilnicima nad jezikom”

  1. de lepo…
    ti da učiš profesora fizičke nastave, numeš valjano da preskočiš konjova sa hvataljkama, a ne da divaniš…
    ovo sa “madžarskim” mi je degutantno i uvredljivo, ali za razliku od pre 20-tak godina nisam više u obavezi da se pravdam ili izvinjavam svojim prijateljima, jer oni umu da razumu šta ja mislim o tome. oko za oko, pasta za zube: od danas mu se ne javljam.

    1. može li, za nas južne, objašnjenje zašto je termin “madžarski” uvredljiv?

      1. I u vreme kada je reč “madžarski” odgovarala nekom “prirodnom” normativu jezika, razlikovala se od transkripcije reči “magyar”; Na samom mađarskom jeziku, glas “gy” je je karakterističan, nema ga u srpskom, a glasi otprilike kao kada bi pokušao da kažeš “đ” i “j” odjednom. Nikada tu od nekog “dž” nije bilo ni govora; na srpskom, najbliži je glas “đ”.

        Ukoliko je transkripcija jasna i nedvosmislena, namerno izvrtanje na “dž” ima konotaciju pozivanja na istorijske prilike kada je bla uobičajena društvena segregacija, pa i pored činjenice da su pomešani narodi uglavnom živeli u nekoj vrsti prećutnog i nametnutog mira. Takvo vreme je prevaziđeno i za razliku od nekih drugih, južnih nacionalnih manjina gde se živelo pored njih, a ne sa njima, ovde je danas upravo suprotno. U Vojvodini narodi različitih nacionalnosti žive jedni s drugima, a ne jedni pored drugih. Nažalost, postoje i oni koji prikrivenom namerom žele drugačije, čeprkaju razlike bez ikakve potrebe, pa čak i potiču da bi te razlike trebalo da budu nepremostive. Većina onih koji tako misle danas flagrantno kažu “Madžar”, a ne “Mađar”. Dakako, nije nužno da važi obrnuto (da onaj koji govori “Madžar” predstavlja nekog ko ih ne trpi), ali ružni ukus konotacije preostaje.

      2. Kol’ko sam shvatio nije uvredljivo madžarski, nego Прочитајте ако знате ћирилично писмо.

        Uzgred, šta kaže (novi) pravopis oko zareza ispred reči “ako” (ne mislim na varijante “pa ako…”, “a ako…” i slične, nego baš na ovaj gornji kurzivni citat)?

        1. U navodu “Pročitajte ako znate ćirilicu”, zapetu ispred “ako” je moguće staviti, ali nije obavezno. Zapeta malo menja karakter navoda u tom slučaju, a odabir zavisi od uslovljenog značenja. Jedan ispravan način, onaj bez zapete, dat je u polaznom primeru. Drugi način bi bio ovaj:

          – Da li da pročitam ovo?
          – Pročitajte, ako znate sanskrit.

          1. razumeo. a valja imati u malom mozgu google translator na latinski, za slučaj da se sa “profesorom” povede priča o kikindi u vreme rimljana…

Komentari su onemogućeni.