Parada pijanstva i kiča: niko nikad nije u malo reči opisao svadbe nego Balašević onda u onoj pesmi. Mada, bude mi žao mladenaca, oni moraju sve da trpe, dok je meni lako da pobegnem.
Zašto je svadba mog rođaka bila u sredu i pored stotinu svatova? Zato što oboma mladencima rođendan pada baš 17. avgusta, pa su rešili da im to bude i godišnjica braka. Pa, šta reći! 
Ono jeste, ne volim svadbe, a pride mi nije pasiralo to što smo morali da zbrzimo kraj svog putešestvija po Srbiji – izvesno bismo ostali barem još dva do tri dana na putu da nije bilo te društvene obaveze.
A kako drugačije da izdržim protokol svadbe nego da aktivno fotografišem? Prvo se bavim oko procedure venčanja, sve nervirajući zvaničnog fotografa tako što mu odvaljujem udaljene bliceve koji se okidaju putem foto-ćelije, pa ih moj spoljni blic odapne baš kao i blic sa “zvaničnog” fotoaparata. No, sam je kriv za to; no, Ervin je moj stari drugar, pa sam bio solidaran i dogovorio se sa njim oko ponašanja tokom sesije venčanja.
A kad prođe protokol, počinje specijalna metamorfoza nekih ljudi; i to je ono najzanimljivije.
Nisam se previše trudio, jer prostorija u kojoj je održana svadba nije propisno provetrena, temperatura je bila užasno visoka, a klimatizacija neodgovarajuće postavljena, pa su intervencije “pali klimu! gasi klimu! pali! gasi! pali! pali! gasi! gasi! gasi! pali…” trajale neprekidno, satima. Svejedno: i da su radile sve vreme, te klime nisu mogle da postignu ništa. I zato sam uglavnom bio napolju.
Međutim, metamorfoza mi je dolazila na noge.
Prosto, obožavam da gledam kako se čovek pretvara u svinju, pritom se trudeći da privuče pažnju na sebe i izvede sve što ume da bi pokazao kako je vešt u tom postupku. Ukoliko se uluči da sam markirao pravu osobu, kao što sam uspeo nekoliko puta ranije, obično imam dovoljno materijala za celu strip-priču koja dokumentuje metamorfozu. Ovog puta mi nije uspelo zbog pomenute muke sa mikroklimom prostora, ali ovi mamlazi su tražili da ih slikam…
Da napomenem: slika nije pregorela, niti je u osnovi bila ikakav škart. Namerno sam je obradio da izgleda ovako presvetljeno, a izazvao sam i distorzije boja jer je bilo prikladno. Ovako je majmunluk došao do punog izražaja, što je i svrha postojanja ove fotografije, iako je ovo bila relativno rana faza metamorfoze. Golih do pasa je bilo tek nešto kasnije, ali to nisam slikao; nije mi se dalo.
Daglas Adams je u “Vodiču” imao kratku opservaciju na tu temu. Uglavnom, čovek bi ređe od sebe pravio svinju da pored njega nema nekoga ko će to da posmatra… 😉