Kako sam se skinuo s kafe

Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.
Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.

Količine kafe koje sam unosio u sebe su bile epske.Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.

Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.

A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.… Nastavite sa čitanjem >>

Malo, hm… avio-akrobatike iznad Velikog kanjona

I dok ja tako čekam hoće li NG stići sutra i hoće li ga novi poštar zgužvati kao što ga je stari poštar gužvao, hajde da se jošte malo pozabavimo naslovnom temom septembarskog izdanja… Uživajte.

Ima jedna stvar koja me fascinira više od svega, i u ovom slučaju i kada beše reč o onim ludacima sa odelima-krilima. Elem, ti ljudi su očigledno spremni da poginu ako nešto krene po zlu, samo da bi zadovoljili svoju strast za letenjem. Meni to govori dovoljno o tome šta se dešava u njihovim glavama dok, bar na čas, prkose prizemlju za koje je… Nastavite sa čitanjem >>

Fotografija dana, 3. septembar 2011

Posebno su mi drage one fotke koje se dese slučajno. Incidenti, da kažem drugačije. Meni ne treba preveliko podsećanje da fotoaparat treba uvek da bude blizu.
Oko podneva sam se spremio na ranije zakazanu kaficu sa Marinkom i Lukom negde na trgu. Popismo mi tu kaficu, a da fotoaparat nije izvađen iz torbice. Po razlazu, nisam otišao kući. Ama, nisam se davno prošetao gradom, beše mi ostalo još 40 minuta plaćenog parkinga, pa rešim da napravim krug po trgu, neobavezno i po sistemu “noga pred nogu, pa kad stignem”.

Usput sam razmišljao šta bi mogla da bude fotka dana; nijedna ideja mi… Nastavite sa čitanjem >>