Fotografija dana, 21. oktobar 2011

Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.
Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je… Nastavite sa čitanjem >>

Dopingovanje istorije

“Kako te nije sramota”, reče Lasica, “da diraš u istoriju”. Nije me sramota dok god to nazivate istorijom. Diraću u to dok god se servirana istina ne povuče pred činjenicama.
Recite nam koliko ih je bilo. Ne da bismo merili smrt, nego da bismo najzad mogli da čujemo SVA NJIHOVA IMENA.Danas je dan kad se sećamo strašnog pokolja u Kragujevcu 1941. godine. Ali, jako me žulja to što istina nikako ne izlazi na videlo. Baš zbog svake od 7000 5000 2800 2500 2300 nepoznato mnogo žrtava koje su streljane tog dana, a zatim zbog prekrajanja istorije ispalo zgodno da se svi ubijeni u toku tog rata stave u isti koš. I to onaj prvi…

Meni je strašno sve to što se dešava danas u metežu podataka kojima se barata, izvučenih iz raznih izvora i izrečenih sa raznim namerama. Strašno mi je što vlada nered u istoriji: istoričari se povukoše pred mitomanima raznih provenijencija i ćute. Strašno je to.

Ali… Najpre digresija.

– * –

Ima tome više godina… Umro je moj stric Nikola i Lasica je došao da mom ocu pročita spremljeni govor i “dobije odobrenje”. Moj Rade je bio nabusit čovek, ali dobar diplomata kad treba; pozvao je mene da čujem to, sluteći šta može da bude i znajući da ću ja reći ono što on ne sme.

I krene Lasica da čita svojim epskim akcentom; zalet je bio očigledno valjano procenjen, jer on je bio dežuran mnogima. Možda i poslat, ko će ga znati. Uglavnom, čekalo nas je čitanje dve strane sitnog rukopisa. Prekinuo sam ga već u petoj rečenici. Zajebite to sa Partijom, rekoh mu. Čitate slovo čoveku nad grobom, a ne držite mu političku oraciju.

Tu facu ne umem da prepričam.… Nastavite sa čitanjem >>

Jean-François Rauzier: hiperfotografije

Nova definicija fotografije, izrečena okom umetnika i tehnikom digitalne fotografije, uvodi nas u dubinu detaljnosti koju smo do sada viđali samo na nekim tehničkim egzibicijama.
Jean-François Rauzier je francuski fotograf, od 1976. diplomac škole koja nosi ime Luja Limijera. Radeći kao profesionalni fotograf, tiho je razvijao neke inovativne tehnike montaže složenih fotografija. Kockice su se složile na planu digitalne fotografije: od 2002. godine, Rauzier nastupa kao tvorac tehnike hiperfotografije. Reč je o virtuelnim slikama koje se sastoje od više stotina fotografija izvedenih teleobjektivom i sastavljenih u procesu digitalne postprodukcije.

I poslednji deo koji ću prevesti iz biografije ovog umetnika:

In his monumental works he mixes the infinitely big and the infinitesimal, in a profusion of details so unusual as fascinating. The image thus recomposed numerically gives way to the dreamlike world of the artist.
U svojim monumentalnim radovima, on meša beskonačno veliko i infinitezimalno, sa neizmernom detaljnošću koja je kako neobična, tako i fascinantna. Slika koja je tako numerički preuređena vodi nas u umetnikov svet snoviđenja.
Naizgled trivijalna fotografija... Iznenadićete se kada budete pregledali konac na dugmadima na kaputu čoveka na slici (to je, inače, sam autor). O fugnama među ciglama da i ne govorimo.  Slobodni ste da prebrojite svaku travčicu u žardinjerama na vrhu zgrade.

Preneću i svoje iskustvo: ovo zaista mora da se nazove posebnim imenom. Znate već: priđete nekoj online galeriji fotki, pa pretrčite pedeset fotografija za pet minuta. Znam da ste to učinili mnogo puta (i ja sam), sve govoreći “nemam vremena”. E, pa za ovo ćete morati da imate vremena… Evo primera.… Nastavite sa čitanjem >>