Fotografija dana, 24. oktobar 2011

Opet vežba: mogu li da izvedem ono što sam zamislio? I uzgred: da li je tema dovoljno intrigantna?
Razumem da je lako dostići zasićenje u uslovima malog manevarskog prostora. Ipak, računam da malo vežbe nije na odmet: projekat “jedna na dan” postoji i zato da bih dosegao nivo sigurnosti u izvedbi unapred zamišljenog rada, pa šta god to bilo.

Zamisao je bila sledeća: fotografisaću uključenu baterijsku lampu u uslovima minimalnog svetla, bez ikakvih andrmolja u kadru. Osvetliću lampu belim svetlom, a boju žutog svetla iz lampe ću pokušati da uhvatim. Ako uspem u tome, onda ću naknadno svemu tome dati neku posebnu atmosferu – možda distorziju bele boje ili zrno.

Priprema nije bila teška: šta uradi komad crnog kartona. Za vašu informaciju, ako vam ikad zatreba, potražite u papirnicama crni hamer – za 70-100 dinara koliko ćete ga platiti, u kućnim foto-sesijama je vredan svoju masu u zlatu. Ima hamera i u drugim bojama; nešto mislim, baš bih mogao da kupim celu paletu – ili barem žuti, zeleni, crveni, plavi, oh zaboga, ljubičasti, smeđi… uh… Rainbow

Uglavnom, zadatak je glasio: umem li da izvedem tačno ono što sam zamislio? Moram da se pohvalim: uspeo sam u tome. Pogledajte:

Kako sam ovo izveo? Evo detaljnog opisa.… Nastavite sa čitanjem >>

Noć kojota

Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…
Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.

U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:

 

Dvoje genija u akcijiAh, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…

Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…

Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.… Nastavite sa čitanjem >>

Dizajn kao resurs sreće

Čeprkajući po sajtu TED konferencije, naišao sam na prvo TED predavanje koje sam ikad gledao. I sad moram da ga podelim sa vama.
Don Norman je legenda: njegova knjiga “Dizajn svakodnevnih predmeta” je bestseler i štivo koje svaki dizajner treba da poznaje. Ne zato što će čitalac tako naučiti zanatske veštine o dizajnu – neće – nego zato što Norman zadire u samu suštinu dizajna, a to je zadovoljstvo korisnika. Tu svoju tezu, Norman objašnjava u sferi kognitivnih nauka u kojima drži doktorat, razlažući elemente dizajna na tri nivoa uticaja (visceralni, bihevioralni… Nastavite sa čitanjem >>

Kako je sve relativno

Neću danas da filozofiram. Ispostavljam vam jednu digresiju. Biće korisno da se prisetite, a ako neko prepozna zašto sam ovo postavio na SP, to je samo bonus.

Piše između redova. Samo treba da pogledate bolje.

– * –

Duško Radović

Bio jednom jedan lav

Mani se mlaćenja mišem. Čitaj pesmu.Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na… Nastavite sa čitanjem >>