Dopingovanje istorije

“Kako te nije sramota”, reče Lasica, “da diraš u istoriju”. Nije me sramota dok god to nazivate istorijom. Diraću u to dok god se servirana istina ne povuče pred činjenicama.

Recite nam koliko ih je bilo. Ne da bismo merili smrt, nego da bismo najzad mogli da čujemo SVA NJIHOVA IMENA.Danas je dan kad se sećamo strašnog pokolja u Kragujevcu 1941. godine. Ali, jako me žulja to što istina nikako ne izlazi na videlo. Baš zbog svake od 7000 5000 2800 2500 2300 nepoznato mnogo žrtava koje su streljane tog dana, a zatim zbog prekrajanja istorije ispalo zgodno da se svi ubijeni u toku tog rata stave u isti koš. I to onaj prvi…

Meni je strašno sve to što se dešava danas u metežu podataka kojima se barata, izvučenih iz raznih izvora i izrečenih sa raznim namerama. Strašno mi je što vlada nered u istoriji: istoričari se povukoše pred mitomanima raznih provenijencija i ćute. Strašno je to.

Ali… Najpre digresija.

– * –

Ima tome više godina… Umro je moj stric Nikola i Lasica je došao da mom ocu pročita spremljeni govor i “dobije odobrenje”. Moj Rade je bio nabusit čovek, ali dobar diplomata kad treba; pozvao je mene da čujem to, sluteći šta može da bude i znajući da ću ja reći ono što on ne sme.

I krene Lasica da čita svojim epskim akcentom; zalet je bio očigledno valjano procenjen, jer on je bio dežuran mnogima. Možda i poslat, ko će ga znati. Uglavnom, čekalo nas je čitanje dve strane sitnog rukopisa. Prekinuo sam ga već u petoj rečenici. Zajebite to sa Partijom, rekoh mu. Čitate slovo čoveku nad grobom, a ne držite mu političku oraciju.

Tu facu ne umem da prepričam.

“Ali on je bio član partije od svoje sedamnaeste”, reče Lasica. Pa šta, rekoh. Gde beše Partija kad je Nikola polomio leđa i zaradio čir dok je pravio kuću? Gde beše ta vaša jebena Partija kad se i više razboleo radeći šesnaest sati dnevno u pokušaju da odškoluje svoje dete? A gde je ta vaša Partija sada? Brišite to o Partiji. “Kako te nije sramota da diraš u istoriju?”, upita me Lasica. Zašto da me bude sramota da diram u to, pitam. Neće me biti sramota ni da skočim na vas na sred sahrane ako samo pomenete jebenu Partiju. Nije ga Partija rodila, neće ga ni sahranjivati. Sjašite već jednom.

Napravio sam dramsku pauzu od beskonačnih pet sekundi, ne sklanjajući pogled. Moj otac je bio sav u znoju, ali je ćutao i dalje. Njegovo ćutanje mi je govorilo više od bilo koje reči. A Lasica je izbezumljeno gledao u mene i nije mogao da veruje svojim ušima; čekao je odobravanje od mog oca, ali ga nije dobio… I nastavim mirnim tonom: ovaj razgovor smatram završenim. A vi smatrajte da sam mislio to što sam rekao. Ostatak vašeg govora je nevažan.

Eulogija je bila prepravljena. Lasica se držao reda i izbacio je propagandni deo iz svog govora. Šta da kažem, ne znam da li bih zaista i skočio i napravio incident da Lasica nije u poslednji čas pokazao zrno ljudskosti. Voleo sam svog strica i poštovao ga iz mnogo razloga, verovatno bih se ipak uzdržao na samoj sahrani. Šta bi bilo posle, druga je spekulacija.

A njega ako se sete za Dan bezbednosti, sete se. Ako ne, nema veze, bila je to njegova građanska dužnost.Lasica je bio udbaško pseto, na volšebni način je dobio i ratne zasluge iz NOB iako je imao 14 godina kad se rat završio. Penzionisao se kad je imao 45 godina, sa peMzijom čija visina je bila nepojmljivo visoka čak i za bogate sedamdesete u kojima smo tada živeli (molim da se primeti razlika između penzije i peMzije; objasniću drugi put). Trošeći višak snage i ideološke motivacije, a usput se spasavajući od grizlija kojim se oženio po ključu, život je provodio van kuće kad god je mogao, kao aktivista kojekakvih udruženja i kao taster za bivše štićenike Golog otoka. U slobodno vreme, od onda do dana današnjeg, sere po neistomišljenicima i gleda da se ustanovljene “istine” očuvaju. Boga pitaj da li je primetio da se desila tranzicija; posle svega, verovatno se strah koji su ljudi osećali prema njemu pretvorio u sažaljenje, a on sam glumata okolo jer mu je tako lakše. Čekam da ode Bogu na istinu, pa da malo pročačkam arhive. Ne zbog njega, nego zbog mog prijatelja koga nema ko da rehabilituje, a čiji je on bio pas čuvar.

Ali, to nekako ostaje druga tema. Prosto, setio sam se toga danas, jer dopingovanje istine je bila značajna metoda komunističkih vlasti počivše Jugoslavije.

– * –

Moje najveće gađenje, posle svega što je protutnjalo čak i preko mojih leđa, izaziva postojano licemerno laganje koje pretiče i danas. Lažovi, kukavice i lopovi su tri kategorije ljudskog roda koje ne mogu da podnesem nikako. Godine koje skakavci neće pojesti ostaju kao spomenik vladavine onih koji su pripadali jednoj kategoriji ili dvema, pa i svim. Ako bih tvrdio da nisam video ono što jesam, da nisam razumeo ono što se jeste desilo i da nisam Vreme je da jebena istina bude sklonjena u stranu i da ona prepusti mesto činjenicama.razotkrio neke ljude koji su se predstavljali kao prijatelji, a zapravo bili policijski tasteri, i ja bih ispao lažov i kukavica. A ako kažem naglas, možda bi me zgazio tramvaj; nema veze što u mojoj varoši nema tramvaja – smisliće oni već nešto. A nije da nije, postoji nekolicina koje moja persona žulja još uvek. Neka, tako i treba da bude, baš zato što su i mene hteli da uvuku u mrežu policijskih doušnika kad mi je bilo šesnaest godina. Njima nije uspelo da me regrutuju, a meni je uspelo da saberem dva i dva: hepiend… Ali, to je nebitno.

Šta me to toliko peče?

Najpre, da budemo načisto. Moj mentalni sklop je takav da ne mogu da merim smrt na kilo. Jedna nepotrebna smrt je sa mene jednako velika i jednako nepojmljiva kao stotinu nepotrebnih smrti. Ili hiljadu, ili ne znam koliko. Nemam ni stomak ni živce da kvantifikujem tako morbidnu misao kao što je to količina smrti. I zato ovo što ću reći nikako nije usmereno ka nekakvom merenju šta je strašnije ili manje strašno – jer smrt se na  kantaru ne može meriti.

Mrtvi zaslužuju da sva njihova imena budu izgovorena naglas.Pitam, a ne znam ni kome upućujem to pitanje: koliko je ljudi streljano u Kragujevcu u oktobru 1941. godine? Želim da se svakoj žrtvi zna ime i prezime, da se negde ta imena kažu i napišu. Da se više ne klanjamo stravi koju osećamo od tog zločina, nego da se poklonimo imenima iza kojih su nekad postojala lica. Eto, zato to želim da znam. Ako ih je bilo sedam hiljada, bilo ih je toliko. Ako ih je bilo dve hiljade trista, bilo ih je toliko. Samo da se zna sve. A to može da se zna, čak i danas, posle sedamdeset godina. Budite sigurni u to. Druga je muka u tome da li postoje volja i snaga da se to učini. A sasvim posebno pitanje – kome to i zašto odgovara da krvavi oktobar ostane samo jedna pojava tegobne istorije koja pod teretom godina postaje sve više virtuelna.

Ne znam koliko valjanosti ima u svim pisanjima o krvavom oktobru i ne pada mi na pamet da ulazim u verodostojnost izrečenih podataka (ovde, ovde, ovde, ovde…). Postoje ljudi školovani i obučeni da to provere. Pitanje je – da li su spremni? Smeju li oni to? Da li i njih u stazisu drži neki poput Lasice?

Izrečeno je na nekom mestu sledeće, a ja ne znam da li je tačno: brojka od 7.000 žrtava se odnosi na ceo period 1941–1945. godine u Kragujevcu. Od toga je, navodno, u periodu masakra koji se zbivao od 19. do 21. oktobra ubijeno 2.300, još oko 1.200 za vreme cele okupacije, a još oko 3.500 je zbir poginulih u borbama na svim stranama (tj. u svim formacijama) i onih koje je komunistička vlast likvidirala nakon oslobođenja. Eto, ima tu dovoljno izrečenog, a ima još živih da poreknu, poprave brojeve ili potvrde da je bilo tako ili onako. A onda, da čujemo sva imena, koliko god da ih je, jedno po jedno. Ime i prezime, godina rođenja, mesto i način smrti.

Jedno po jedno ime. Svi mrtvi to zaslužuju.

Rečeno je i to da se činjenice ne objavljuju zbog onih koji su prekrajali istoriju kako bi sakrivali ono što su činili oni sami ili njihovi bližnji. Aha, pa dobro ako bar to imamo kao neku potvrdu da je prekrajanja bilo. Uostalom, prekasno sam shvatio šta treba da pitam ljude koji su najebali kad ih je Udba dočepala. Jedan je u maju 1945. završio u zatvoru, pa su ga i prevaspitavali dvadesetak meseci, pod lažnom optužbom da je bio izdajnik. Dokaz protiv njega je činjenica da je početkom 1942. preživeo raciju Gestapoa na kuću u Kikindi u kojoj se održavao sastanak partijske ćelije. Svi uhvaćeni su streljani, a on je zakasnio na sastanak i tako se slučajno izvukao. Zapravo, “slučajno”, kako su govorili. Prva činjenica beše da je zakasnio zbog bolesti (imao je temperaturu); a druga činjenica beše da ga je prozvao izvesni T. G., isti onaj koji je fenomenalnom veštinom čistio sve pred sobom na putu do vrha (i svakoga, takođe). A kažu da je T. G. čisto i tepihe i sanduke iz švapskih kuća nakon što su Rusi prošli, ali to verovatno nije istina – reklo mi je samo nekoliko ljudi koji su to videli, pa zašto bih im verovao.

Postoje li dokumenti? Ta nisu ih valjda Rusi odneli sa sobom?

Šta je rečeno, a šta nije, tek – rečeno je i to da je vojska Vermahta, ma kakva zla da je neosporno činila, neverovatno pedantno i disciplinovano dokumentovala svoje aktivnosti. Veoma je verovatno da je postojala (ili postoji još uvek) kompletna dokumentacija streljanja u Kragujevcu. Imena, brojevi, sve precizno. Deset poginulih vojnika, dvadeset šest ranjenih. Osveta je sprovedena kao što je najavljeno: jedan poginuli vojnik, streljati stotinu; jedan ranjen, streljati pedeset.

Okanimo se već jednom te jebene, proklete i varljive istine. Valja nam da otkrijemo činjenice. Sve činjenice. Prošlo je 70 godina, dovoljno je odmeknulo. Vreme je.

7 komentara na temu “Dopingovanje istorije”

  1. neće se nikada izbrojati, pošto je sva ta lasičija bagra još uvek na vlasti, samo odevena u druge odore. a sledi i priča zašto sam ubeđen u to.
    ta đubrad su iskoristila šumarice za dokazivanje probuđene srBskosti na najogavniji mogući način. u šumaricama postoji spomenik jednom događaju koji bi se danas nazvao “građanska neposlušnost”, kada su mali cigančići u gradu (radili kao čistači cipela) odbili da čiste cipele nemačkim oficirima i zbog toga bili streljani. tu nema partije, tu nema ideologije, tu nema nacionalnosti, to je trenutak čistog otpora okupatoru, bio on fašista u Srbiji, Rus u Avganistanu, Amerikanac u Iraku, Hanibal u Rimu. e pa baš tu, uz prkno spomenika tom događaju i sa tim učesnicima, postavljena je prva pravoslavna crkva u Šumaricama.

    1. Tvoja priča je gomila baljezgarija. Nisam bio u Kragujevcu od 1985, beše neka akcija izviđala, ali srećom danas postoji Google Maps i web.

      https://maps.google.com/?44.016232,20.885009
      http://www.panoramio.com/photo/11325138

      Spomenik nesrećnim Cigančićima i dalje postoji i on nije spomenik otporu fašistima u Srbiji nego nemačkim okupatorima kao i sam spomenik streljanima u Šumaricama.

      Spomen crkva ga nije ničim ugrozila. Jedino što je ugrozila jesu komunistički, nepismeni štimaoci istorije poput tebe. Koji su krenuli da ubeđuje druge u laž da su tamo poginuli u borbi za komunističke ideale, dok su u stvarnosti su poginuli zbog komunističkih idiota.

      1. ti nemoj da mi arlaučeš. ono što sam napisao nema veze sa komunizmom, već sa zdravim razumom koji tebi očigledno nedostaje.
        nisam rekao da spomenik ne postoji. taj ogromni prostor ima 120 miliona mesta na kojima može da se stavi crkva, pored nade naumović, pored petog tri, pored spomenika zahvalosti hrvatske, pored gomile humki. ali ne.

        1. Momci, ne dopada mi se ova eskalacija uvreda. Sad ste se izjednačili i to sam čekao da bih uopšte reagovao. Nemojte nastavljati tim tonom, molim vas, da me ne biste prinudili da reagujem onako kako bih mogao.

          Prošetao sam Šumaricama pre tri godine i video mesto te kapele. Iskreno, nije mi se dopalo njeno mesto. Međutim, pošteno je da priznam i to da taj stav ne povezujem sa konkretnim mestom spomenika streljanim Cigančićima; deluje mi kao da je kapela uglavljena u neto prostor memorijalnog parka, što mi je ličilo na provokaciju.

          Da li sam uopšte u pravu ili ne, nemam pojma; sada bi mi trebalo da opet odem tamo i pažljivo osmotrim u tom kontekstu da bih uopšte mogao da tvrdim išta suvislo.

  2. Šumarice jesu dobar primer za dopingovanje istorije, koje je za komunističkog vremena bilo i previše.

    Podataka i to tačnih, zapravo ima, postoji i knjiga sa veoma detaljnim podacima, uključujući imena streljanih. I poklapa se sa nemačkim ciframa. Jedino što je zapravo bilo mnogo više ubijenih na različitim mestima u i oko Kragujevca, u periodu gušenja ustanka u Srbiji 1941.

    http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0352-57160878252N&redirect=ft
    https://secure.wikimedia.org/wikipedia/en/wiki/Kragujevac_massacre

    Ono što je problematično jeste šta su radili sa tim podacima i kako su ih “šetali” po potrebi.

    1. Meni je “najbolje” zvučalo kad je, tokom jedne od retkih prigoda gostovanja na TV Bastilji svog vremena, Krava Sa Cvetom U Kosi na sasvim pedeset deveto pitanje dala patetični odgovor koji je sadržao i pomen “hiljada i hiljada streljanih đaka u Kragujevcu”. Više se ne sećam ni pitanja ni mogućeg odgovora (osim te sulude sintagme). Mislim da sam tada prvi put počeo da razmišljam o zloupotrebi podataka o tragičnim događajima.

      Šta uradi propaganda, jebote. Za decu, u vreme kad sam ja bio dete, 21. oktobar je bio Veliki Školski Čas, čitali smo “Krvavu bajku” Desanke Maksimović i pisali patetične sastave o streljanju đaka. Ne sećam se da sam ikada čuo bilo šta osim priče o streljanju đaka i njihovog profesora (“Pucajte, ja i sada držim čas!”). Još su nam Cigančići upali u kadar kada se pojavio film koji je tako nepažljivo nazvan po Desankinoj pesmi, i to je bilo to.

      Imao sam još primera dopingovanja istorije, ali bilo bi to previše digresije. Setiću se samo jednog kratkog “pada koncentracije” svog dede, koji je ratovao po šumama i gorama naše zemlje ponosne, i koji je jednom, apsolutno nevezano, bez prethodne i bez dalje priče, rekao “koliko je njih samo završilo sa metkom u leđima tokom juriša”… Nikad pre i nikad posle nisam čuo da je pričao išta o svom vojevanju u Osmoj krajiškoj.

  3. To je suštinski naš problem. Narod bez istorije je osuđen na propast. Mi je nemamo. Tj. imamo, ali je toliko izmuljana i izmenjena da je to isto kao i da je nemamo.

    Imamo noviju istoriju, od Titove smrti na ovamo. Tu se pokazalo da iz istorije i sopstvenih grešaka ne umemo da naučimo ništa.

    No, to sve uopšte nije problem naspram opšteg obrazovanja stanovništva i sposobnosti da samo razmišlja. Ma kakvi 200 godina, za 50 nas neće biti više.

Komentari su onemogueni.