Layla: Evolucija jedne velike pesme

Svi znate ovu numeru. Jedna je od najvećih u istoriji rock’n’rolla. Hajde da malo njušnemo kako je Layla evoluirala tokom više od 40 godina postojanja…

Šta reći? Ima li šta da se priča? Ova pesma je kao najlepši auto na svetu, kao najbolji gutljaj vina, kao pogled na mesto koje ste celog života sanjali da vidite svojim očima. Ovo slušate celog života i nikad vam nije dosta. Je li tako?

E sad, trik je u tome što svi mi tokom života polako razvijamo svoje ideje, pa i one o najboljem autu, najboljem vinu i najdražem mestu na svetu. Tako je i Eric Clapton menjao svoju najbolju numeru kroz godine.

Na primer, ovako.

Najpre verzija koju je E.C. odsvirao u vreme kad je pobeg’o grobaru s lopate, pa se vratio među žive. Rainbow Concert (1973) je organizovao Pete Townshend u nameri da trgne Claptona da radi ponovo nakon što se skinuo s heroina. Ovde imamo ton, ali ne baš neku sliku… Svejedno: slušajte pažljivo.

Najbolje je kad napraviš metež za VIP ekipom… Tada niko ne sme da prizna da je svirka čisti ćorak, jer bože moj, kad sabereš ko je sve na sceni, tada su oni nedodirljivi. Svejedno što je svirka promašena: ovo je dobar dokument iz 1984.

Ovu unplugged verziju iz 1991. godine deca najbolje poznaju. Ali čak ne znaju kako se zove taj čika što sedi pored Claptona, a kamoli ko je bio Duane Allman i zašto je bio važan u ovoj priči…

Vruće-hladno: verzija iz Hyde Parka (1997) je opet akustična, ali sa dodatkom u vidu fenomenalne trube u pozadini koja preuzima prvi deo solo-deonice.

Godina 1999: sledi puritanska verzija koja je, upoređujući je sa ostalima, nevažna. Ali je reč o tome da je Clapton resetovao neke svoje nazore i setio se klasičnog pristupa… Bilo je to nešto malo nakon što je siroti E.C. shvatio koliko je onaj dobar čovek, sjajan prijatelj i najgori producent po imenu Phil Collins unazadio njegov gotovo kompletan električni scenski opus. Najgore u priči: ta agonija je trajala dugo. Predugo. Zato je valjda trebalo vratiti se na ovu polaznu tačku. David Sanborn na saksofonu u ovom snimku predstavlja čisti bonus…

A onda je E.C. dirnuo tamo gde mu nije mesto: u jazz. Srećom, pozvao je vrhunske muzičare da pokriju ono što on ne ume. To mu dođe kao neka vrsta joint venture inicijative: ja donosim ideju,a vi izvedbu. Pa dobro, može to i tako.

Ima toga još. Sasvim slučajno, ovo sam gledao sinoć. Iznenađenje: na sceni aprila 2011. godine su zajedno Eric Clapton i Wynton Marsalis. Teško je verovati ovome što vidite i čujete: E.C. svira sa ludacima iz New Orleansa, za boga miloga. Ovo je kombinacija koju nikako nisam mogao da zamislim. Znate već ono… Ne pitajte se kako, ne pitajte zašto, ali pokušajte da odgonetnete – čemu. Trik je u tome što ovo zvuči zaista fenomenalno, ali i dalje nije jasno kako.

Ako vam je dosadno da slušate priču (a Clapton, po običaju, mnogo priča i ništa ne kaže), skočite na 2:55.

Šta li će nam još prirediti matori prdonja, da mi je znati. Voleo bih da čujem varijacije onog drugog dela, koji je komponovao Jim Gordon. Uskoro ću vam ispričati celu priču o tome.

A vi u međuvremenu slušajte dobru muziku.

$#$

10 komentara na temu “Layla: Evolucija jedne velike pesme”

  1. Dozvoli da podbadam: “Srećom, pozvao je vrhunske muzičare da pokriju ono što on ne ume.” a što ovo ne napisa kad si pričao o milesu davisu? 🙂

    1. Zato što je Miles Davis bio genije, a Eric Clapton nije. Štaviše: Eric Clapton je solidan gitarista sa nekim veoma svetlim momentima u karijeri. I to je sve.

      Ovo kažem potpuno svestan težine te izjave. I to nakon što sam odrastao na muzici Erica Claptona. Međutim, tokom godina sam intenzivno slušao muziku i usput naišao na genijalne gitariste.

      Jedino što Claptonu mogu zaista da dam za pravo je činjenica da je pod stare dane postao iskren i lucidan. U časopisu UNCUT, aprila 2004. je dao takav intervju da nisam mogao da verujem tome što čitam. Ispovest jednog poštenog čilca koji je dosegao zrelost onog ko sme da prizna da je zasrao previše puta u životu. Definitivno sam mu skinuo kapu kao čoveku kad je rekao (karikiram): “Zapravo, nisam ja imao problem sa Yardbirdsima, kao što sam stalno govorio; Yardbirds su imali problem sa mnom jer sam ja bio rob strukture bluesa, a oni su, kao niko pre njih u istoriji klubskog r’n’b sviranja, improvizovali na sceni tako da prate reakciju publike. Ja sam to naučio da radim tek deset godina kasnije.”

      1. meni je sve to jasno. kad sam bio negde zreo za slušanje muzike pojavio se kleptonov journeyman, uz singl pretending sa odgovarajućim nesrećnim spotom (kiša pada a klepton kisne). a tada se nije moglo kao sad guglati – morao je čovek ili da prihvati kako je nešto dobro jer ga mtv pušta svakih 3 sata, ili da primeti kako je besmisleno biti polivan vodom.
        dobro si spomenuo allmana (nisam znao da je to on) – njihove džesike i melise, da ne spominjem komplet fillmore east – imaju, za moje uvo, bolja sola od bilo kog kleptonovog. imaju i lepe melodije i pamtljive rifove (Top Gear, majčin sine), ništa gore od lejli i ostalih kokaina.
        nego da skočim na poentu: zašto svi znaju za kleptona, iako jeste takav, mediokritetan i sa dve i po dobre pesme?

        1. Mnogo si teza i pitanja nabacao. Daj da raščivijamo.

          1. MTV je unakazio popularnu scenu osamdesetih. Tačka.
          2. Duane Allman je poginuo nedugo posle Filmore East koncerta; već ga nije bilo kad je stvaran album “Brothers and Sisters”, odakle je “Jessica”. Taj album i ta numera su vrh koji je dao Dickie Betts. Posle je bilo tužnije, ali da ne pričamo sad o tome.
          3. Numeru Cocaine je napisao J.J. Cale 😉
          4. Za Claptona svi znaju zato što je bog! 😀 Dobro de: daleko da je on bio beznačajan u nekim momentima – štaviše. Njegovi radovi šezdesetih su ga zaista i bez foliranja utemeljili kao gitarskog heroja (Yardbirds, Bluesbreakers, Cream, Blind Faith) i to su danas važni delovi literature britanske gitarističke muzike. Promrdao je u nekoliko navrata posle toga, odsvirao neke izuzetne numere, razbio nas sa nekoliko antologijskih sola, ali je sam kvario sopstvenu reputaciju nekim potpuno idiotskim potezima (gorepomenuta kiša, beše li numera “Pretender”, dobar je primer). Dobro pamtim kad je izašao album “Behind the Sun”, kako nisam mogao da dođem sebi. Jedino veće đubre od tog albuma beše onaj album “Pilgrim” – koji bi bio solidan da je trajao 35-40 minuta.

          Može da se priča mnogo o tome; jednom ćemo to možda i učiniti.

          1. e super, sad smo načisto: klepton je bog nižeg nivoa, recimo herkul, dok je dejvis zevs lično.

              1. za dejvisa ti ne verujem, proveriću sa brojem 53. mada je sa njim teško, pitaš ga za nekog, a on kaže, “ček samo da ti pustim malo wesa”… ni ti nisi bolji, podozrevam da znaš napamet sramotno veliki broj youtube linkova (def. sramotno veliki broj>0) 🙂

  2. a mogao bi da daš mesa o mučeniku sa veeelikom činelom koga razbiše od zezanja u VIP verziji…

    1. Mučenik sa veeeelikom činelom je, zapravo, Ray Cooper sa gongom. Čovek je suvi genije: onaj čiji rad na sceni ne možeš da primetiš ako ne obratiš pažnju, ali bez čijeg prisustva zvučna slika, prosto, nije dovoljna. Takvih kao što je on nema dovoljno na svetu.

      Ne znam da li treba bolji dokaz, ali bilo bi zgodno da nađeš (ako već nisi) video zapis Claptonovog koncerta “Unplugged” (1991) i da pažljivo pratiš šta Ray Cooper radi tamo. Evo čistog bonusa, poslušaj perkusije pažljivo: http://www.youtube.com/watch?v=O7lQlOslXwk

Komentari su onemogućeni.