Nove-stare dimenzije kiča

Ima više od dve nedelje otkako se premišljam da li da uopšte napišem ovaj komentar. Ne zato što se nekog plašim, daleko bilo, nego zbog iskrenog gađenja koje osećam i prema povodu tog događaja i prema onome što se kasnije desilo. A najpre prema nesposobnosti da se podnese drugačije mišljenje.

Hleb naš nasušni daj nam danas i spasi nas mudrosera koji su nesposobni da vladaju, ali vole da zajebavaju druge.Kada bi pametniji popuštali, svetom bi vladale budale. Tako glasi jedna prilično popularna teza koju je ko zna ko i ko zna kad izrekao. Problem sa tim stavom je u tome što sadrži temeljnu grešku. Teza je pogrešna za toliko da previđa manevrisanje: budale su makar toliko pametne da znaju kako se ne valja hvatati vladanja bilo čime jer bi to bio njihov kraj. Umesto toga, podjebavaju gde god stignu, a svoje kulise održavaju kroz nekakve klerikalne i kvazimasonske organizacije u tobožnjoj brizi za čovečanstvo. I najgore od svega: udaraju na infantilne emocije u cilju pridobijanja saboraca. A one čije mišljenje ne pridobiju, ofiraju u suptilnom ritmu. Na opozitne stavove reaguju gandijevskim podsmevanjem. Kad im neko polupa labrnju zbog takvog ponašanja, a uvek se nađe veća budala koja reaguje tako, potrude se da za to saznaju mediji i onda se pozivaju na prava sazdana u institucijama protiv kojih zagovaraju kad kamera u okolini nema. Kao da se dogovaraju, održavaju ritam od jednog takvog slučaja na dan.

Gadi mi se sve to.

Manje mi se gadi to što takvi postoje. Mnogo više mi se gade oni koji dozvoljavaju da ih manipulatori te provenijencije spuste na nivo animalnih agitatora istih površnih vrednosti (ili bolje reći: nepostojećih) koje se potom brane svim sredstvima, kao da su to temeljna načela.

Vi i dalje ne znate o čemu ja to pričam, pa je red da objasnim.

Pričam o jednom primeru koji se desio upravo meni nakon što sam se usprotivio jednoj takvoj agitaciji. Beše to banalan primer, ali upravo od one vrste koja posle eskalira u devalvaciju svih raspoloživih vrednosti, uključujući i one najviše.

Krenuću redom. Izložiću hronologiju onako kako se desila. Komentarisaću onako kako sam ja video i doživeo ceo slučaj. Sve vama na uvid i na molbu da mi objasnite gde grešim. Pitao bih to najpre svog sagovornika, ali on je krenuo da se zajebava sa mnom kao sa nekim infantilnim kuronjom. U to ime, dozvoliću mu pravo dalje replike isključivo pred svedocima, jer sam sa njim završio u kontaktu “jedan na jedan” za sva vremena. Bez brige: čim ovaj tekst osvane na Suštini pasijansa, biće mu predočen link.

E moj dragoviću. Izlazio sam ja na crtu i upornijima od tebe. A to što si zaboravio da sam ja luđi od tebe, tvoja je greška. Sad gledaj šta ćeš.

– * –

Dakle, na fejZbuk profilu mog starog znanca, u večernjim satima 9. oktobra, pojavila se sledeća najava:

Како звучи српска песма кад гласове сложе једна Српкиња и један Италијан. Гала концерт новосадског фолклорног ансамбла “Вила” поводом обележавања 200 година од подизања Првог српског устанка.

A zatim je usledio i video klip. Molim vas da ga pažljivo pogledate i poslušate u celosti.

Pet minuta sam zurio u ekran. Deset puta brojao do deset. Brojao još jednom do sto. I na kraju mi se ipak otkačio feder: replicirao sam.

Za Boga miloga. Kič je upravo dobio novu, stotu po redu definiciju:

Uterivanje akademskog postupka u folklorni obrazac u prozaičnom performansu čiji konačni cilj je povlađivanje publici da pomisli kako je belcanto lako dohvatljiv.

Reci mi iskreno, druže moj, misliš li ti da ovaj koloraturni tenor odražava duh doline Morave?

Ovo može da se dopada samo onima koji ne znaju za bolje. Ali, to nas već vraća na inicijalnu tezu o kiču kao težnji za lepim, ma koliko prazan sadržaj bio ponuđen kao rezultat.

Dakako, nisam zaboravio da odmah iskopiram ovo u TXT fajl, jer sam naslutio šta će se desiti… Desilo se iste noći: moj komentar je izbrisan. I ne samo to: moj vrli drug, nekad čak i saborac, čovek kome sam svojevremeno dopustio da zna sve o meni dok sam ja o njemu saznao tek ponešto, bacio mi je rukavicu u lice. Poslao mi je privatnu poruku čiji jedini sadržaj je bio još jedan video klip sa jutjuba:

Ovaj mashup je, pretpostavljam, trebalo da okrene celu stvar na nekakvu duhovitu notu, da se pokaže kako petparačka prdačina ima smisla. I, možda, da usput prikrije gadost otresanja tuđeg mišljenja kao govneta sa cipele. Usledila je blic-razmena ličnih poruka na fejZbuku:

U času objavljivanja ovog priloga, ova prepiska na fejZbuku je još uvek živa.

Mom sagovorniku je nešto očigledno i dalje bilo veoma duhovito, a meni nije, pa sam najzad prekinuo raspravu. I velim, usledilo je petnaest dana razmišljanja u talasima. Gde sam pogrešio? Šta sam to rekao da nije trebalo? Čime sam uvredio čoveka do te mere da moje negativno mišljenje o nekoj pojavi ne sme da ostane zabeleženo? Ni na jedno od ovih pitanja nisam uspeo da nađem odgovor. To može da znači dve stvari: da sam ja nesposoban da prepoznam svoju grešku i da greške nema, nego neko ne podnosi opoziciju.

– * –

Ovde podvlačim prvu crtu. Sa iznošenjem činjenica je gotovo. Sledi moje lično mišljenje koje ću prepustiti svima na uvid.

Ja i dalje smatram da je onaj nastup italijanskog tenora apsolutno u zoni kiča, od one najgore vrste koja podrazumeva petparačko očijukanje sa patetičnim tragovima takozvane nacionalne svesti. Zanatska veština je ovde nesporna; od umetnosti ovde nema ni jote. Šta to belkanto traži u pesmi “Oj Moravo”, osim aklamacije auditorijuma koji se u belkanto razume kao marica u krivu budžu?

Seljak kaj Morave voli temeljne vrednosti. Ne voli mudrosere koji mu prodaju muda za bubrege.Na kojim to pretpostavkama počiva jedna prekrasna arhetipska melodijska fraza kada se plasira kao sredstvo obeležavanja prvog organizovanog ustanka srpskog naroda posle viševekovnog ropstva? Na pretpostavkama da je taj ustanak povela i na svojim plećima iznela pusta raja, siromašni seljak koji sve svoje traži pored Morave, žile kucavice porobljene Srbije s početka devetnaestog veka, i nigde drugde. I to je sasvim u redu.

Ali nije u redu to što se prelepa seljačka pesma uvodi u jebene akademske okvire na način koji nema blage veze sa valjanom, a kamoli autentičnom interpretacijom. To pevanje je uvreda po zdravu pamet. Ekstrapolirajte to na prigodu, svečanost povodom dvesta godina od Prvog srpskog ustanka, i razumećete da je to uvreda i po nacionalni ponos… Ili barem po ono malo patetičnog jada što je od nacionalnog ponosa preteklo.

Jebote, šta bi bilo sledeće? Kolo moravac odsvirano na orguljama kelnske katedrale, a potom objavljeno kao krajnje dostignuće umetničkog stvaralaštva?

Ne dopada mi se čak ni teoretska mogućnost eskalacije jedne skupe, ali trivijalne scenske postavke u nešto veće i gore. Zato sam reagovao. Zato sam pozvao na sukob mišljenja, jer sam tražio da mi bude dato neko, ama bilo kakvo opravdanje prihvatanja tog groznog nastupa. Pritom sam čak pokušao da budem pristojan. Ove večeri, hladne glave i deset puta premišljajući i prepravljajući svaku reč, mislim da je trebalo, kad sam već uopšte reagovao replikom, da dam sebi oduška i napišem ovako nešto:

Kako zvuči srpska pesma kad glasove slože jedna Srpkinja i jedan Italijan? Kao govno sa šlagom. Sram te bilo što si uopšte podsetio na ovu kvaziumetničku i posprdnu izvedbu. Ovaj kič predstavlja uvredu za jednu od najlepših pesama u muzičkoj zaostavštini srpskog naroda. A posredno – i uvredu za sam narod koji je spevao tu pesmu.

Da sam napisao to tamo, opet bi bilo izbrisano. I zato ovo ostaje ovde.

– * –

A ovde podvlačim drugu i poslednju crtu: završavam sa prepričavanjem i iznošenjem mišljenja. Ostavljam da mi kažete svoje mišljenje o ovom slučaju, nađete li za shodno da ga date. Ukoliko budete pisali komentar po prvi put na Suštini pasijansa, podsetiću vas da je moje moderatorsko odobrenje potrebno samo prvi put. Obećavam da ću pustiti vaš komentar ma koliko da je protiv mog mišljenja, uz jedini uslov da ne sadrži lične uvrede.

Lično mišljenje je kao dupe: svako ga ima i svako misli da baš njegovo najmanje smrdi.

 

P.S. Ah, da. Zašto nisam odao identitet svog sagovornika? Zato što neću da ga ofiram na nivou ličnosti; ja i dalje sukobljavam mišljenja, a ne sebe sa drugim. Otkud znam kako će on ovo da prihvati. Obaška, hoću da mu prepustim zadovoljstvo da se sam predstavi i time pokaže da je njegovo mišljenje jednako vredno kao i moje.

$#$

3 komentara na temu “Nove-stare dimenzije kiča”

  1. Kako samo ime “Gala” koncerta kaže – nigde.
    Razni motivi su dobili/dobijaju razne interpretacije, i na volju svakome ko se usudi.
    Čini mi se da je po sredi nešto drugo, a blizu najnižem porivu, “vidite ljudi kako se primaju na nas”, jer to treba da označi/potvrdi kako smo “mi posebni”.

  2. Zoran i Goran, Boro i Ramiz, Nenad i Predrag, nokat i meso, so i hleb…
    Žabar i Morava – nekako mi ne idu zajedno. Skoro sam siguran da jadni Žabar nema pojma u šta se uvalio, a sa druge strane se plašim da je nastao novi stil u kiču. Ej, kad se samo setim lepih vremena.

Komentari su onemogueni.