O onima koji posmatraju

Citat dana dolazi od onog koga ovih dana mnogo spominju, apsolutno ne razumevajući da čovek nije ničemu kriv i da to zašto ga pominju nema blage veze za životom.

 

Neće svet uništiti oni koji čine zlo,

već oni koji ih posmatraju i ne preduzimaju ništa.
Albert Ajnštajn

To su osobe koje ja, pride, nazivam “Oni Koji Konstatuju”. Prepoznajem nekoliko podvrsta te socijalne bagre:

• zbunjeni– bilo im je lepo u socijalizmu i uvereni su da je tako moglo do kraja sveta ili bar još sto godina. Oni čekaju da neko dođe po njih, a da to ni sami ne znaju. Neko bi možda i došao, ali oni nisu na vidiku, iako su apsolutna većina. Najgori su oni veseli, jer oni ni sami ne znaju čemu se to raduju. Bezopasni su, osim kao gorivo za one sa dna ovog spiska.
• uplašeni– evoluirali iz prethodne grupe. Skontali su da nije moglo onako do kraja sveta, ali im još nije jasno kako sada da postignu išta. Nedostaje neka inicijalna kapisla da bi sami počeli da se vade iz tog dreka. Ponekad se tako nešto i desi: po pravilu mnogo košta, a daje kretanje je bez kompasa. Prave štetu kad za sobom vuku druge, najčešće svoju decu. Srećom, većina takve dece primi to iskustvo kao školu, pa se izvuku.
• izgubljeni– dakako, evoluirali iz uplašenih. Krenuli su u tzv. akciju da rešavaju svoje probleme, ali ni oni još uvek ne razumeju kako svet funkcioniše. Strah od izgubljenosti kompenzuju ogromnom količinom praznih reči koje puštaju u vazduh oko sebe. S obzirom na veliku brojnost, predstavljaju idealnu metu za razne vračare, Jehovine svedoke i NVO organizacije. A svi dobro znamo ko jedini ima koristi od takvih pomagača.
• akcijaši– ogranak evoluiranih iz grupe zbunjenih. Ovo je prva grupa koja pravi eksplicitnu štetu. Još uvek vuku tragove idealizma iz prošlih vremena, pride zadojavaju svoju decu entuzijazmom umesto da ih nauče prepoznavanju interesa. U praksi ne rade ništa zato što su lako prepoznati, pa ih ljudi od akcije izbegavaju.
• mudroseri– nema ih mnogo, ali su veoma glasni. U stanju su da naprave naizgled koherentnu vezu između apsolutno nepovezanih stvari, poput odnosa između cene transporta flaširane vode i izjave nekog političara o energetskom bilansu države. Razumeju se apsolutno u sve, jedino su nesposobni da objasne šta rade u tom blatu kad su toliko pametni. Niko nikad nije uspeo da sastavi antologiju tih izgovora: bila bi to sjajna knjiga.
• džangrizavi gubitnici– takođe ih nema mnogo, ali prosipaju toliko žuči da se čini kao da su svi takvi. To su oni koji nas podsećaju da pripadamo dreku iz kojeg su poneki od nas nekako isplivali. Život provode prikupljajući loše primere, konstatujući loše stanje i žmureći na sve ostalo. Glavni objekat napada im je država, pa čak i ako su sami neki sitni činovnici u državnoj upravi ili javnim preduzećima, ali ne prezaju ni od pljuvanja pojedinaca. Traže argumente u trećerazrednoj štampi, a pritom su nesposobni da nađu valjan kontekst svojim tezama. Rado će potrošiti sto evra da bi izveli put u inostranstvo i uštedeli sto evra kupovinom nečega.
• sitni pripadnici političkih partija – ovo su oni koji su ostali frustrirani nakon što je policija prestala da ima potrebe za njima kao potkazivačima. Često se među njima nalaze oni koji su zbog neke demagogije (uglavnom nerada) ostali bez posla, pa su predali maleni ostatak svog ličnog integriteta političkoj partiji koju su odabrali, najčešće, po slučajnom događaju (neko blizak ih je ubedio da pristupe). Što se dublje zaglibe u prazna obećanja, to frustracija više menja oblik u smeru agresivnog ponašanja. Prozivaju druge zbog problema ne razumejući da su sami problem. Za ove uglavnom nema leka, jer su toliko glupi da ne razumeju način izvlačenja iz govana u koja su sami skočili.

Ima ih još, ali to su varijeteti. Istina, podela nije crno-bela, to nije moguće izvesti, ali svejedno. Verujem da će neki od vas imati amandmane. To je u redu: i ova podela je samo stvar iskustva, za svaku grupu imam barem po jedan veoma izražen primer u svojoj okolini.

Jedno je, pak, isto: ključ borbe protiv takvih je ignorisanje. Svaka akcija u koju uložite neku energiju sa namerom da svet učinite iole boljim uspeva bez obzira na One Koji Konstatuju. Oni vam neće smetati da idete napred; štaviše, čak i kad bi hteli da vam smetaju, ne bi bili sposobni za to.

Meni najviše smetaju oni relativno retki, ali dovoljno zli momenti kad moram da izigravam nekakve skrupule u većem društvu i da trpim takve idiote dok vode glavnu reč. Sve češće zamišljam kako izuvam cipelu ili patiku i trpam je govorniku u usta.

Naravno, još uvek dominiraju skrupule koje me sprečavaju da učinim tako nešto. Međutim, strepim od časa kad će potreba za takvim činom prevladati uzdržanost…

$#$