O onima koji posmatraju

Citat dana dolazi od onog koga ovih dana mnogo spominju, apsolutno ne razumevajući da čovek nije ničemu kriv i da to zašto ga pominju nema blage veze za životom.

Jednom rečju: bum.

 

Neće svet uništiti oni koji čine zlo,

već oni koji ih posmatraju i ne preduzimaju ništa.
Albert Ajnštajn

 

 

To su osobe koje ja, pride, nazivam “Oni Koji Konstatuju”. Prepoznajem nekoliko podvrsta te socijalne bagre:

  • Za zbunjene još ima nade. Ali, pazite na one što se smeju dok drugi plaču.zbunjeni– bilo im je lepo u socijalizmu i uvereni su da je tako moglo do kraja sveta ili bar još sto godina. Oni čekaju da neko dođe po njih, a da to ni sami ne znaju. Neko bi možda i došao, ali oni nisu na vidiku, iako su apsolutna većina. Najgori su oni veseli, jer oni ni sami ne znaju čemu se to raduju. Bezopasni su, osim kao gorivo za one sa dna ovog spiska.
  • uplašeni– evoluirali iz prethodne grupe. Skontali su da nije moglo onako do kraja sveta, ali im još nije jasno kako sada da postignu išta. Nedostaje neka inicijalna kapisla da bi sami počeli da se vade iz tog dreka. Ponekad se tako nešto i desi: po pravilu mnogo košta, a daje kretanje je bez kompasa. Prave štetu kad za sobom vuku druge, najčešće svoju decu. Srećom, većina takve dece primi to iskustvo kao školu, pa se izvuku.
  • Izgubljenima ne možete pomoći. Klonite ih se.izgubljeni– dakako, evoluirali iz uplašenih. Krenuli su u tzv. akciju da rešavaju svoje probleme, ali ni oni još uvek ne razumeju kako svet funkcioniše. Strah od izgubljenosti kompenzuju ogromnom količinom praznih reči koje puštaju u vazduh oko sebe. S obzirom na veliku brojnost, predstavljaju idealnu metu za razne vračare, Jehovine svedoke i NVO organizacije. A svi dobro znamo ko jedini ima koristi od takvih pomagača.
  • akcijaši– ogranak evoluiranih iz grupe zbunjenih. Ovo je prva grupa koja pravi eksplicitnu štetu. Još uvek vuku tragove idealizma iz prošlih vremena, pride zadojavaju svoju decu entuzijazmom umesto da ih nauče prepoznavanju interesa. U praksi ne rade ništa zato što su lako prepoznati, pa ih ljudi od akcije izbegavaju.
  • mudroseri– nema ih mnogo, ali su veoma glasni. U stanju su da naprave naizgled koherentnu vezu između apsolutno nepovezanih stvari, poput odnosa između cene transporta flaširane vode i izjave nekog političara o energetskom bilansu države. Razumeju se apsolutno u sve, jedino su nesposobni da objasne šta rade u tom blatu kad su toliko pametni. Niko nikad nije uspeo da sastavi antologiju tih izgovora: bila bi to sjajna knjiga.
  • Džangrizavi gubitnici, u suštini, jedu govna. To je sasvim u redu, osim kad nastupi čas da oni prozivaju vas što nećete da im se pridružite u istom gastronomskom ugođaju.džangrizavi gubitnici– takođe ih nema mnogo, ali prosipaju toliko žuči da se čini kao da su svi takvi. To su oni koji nas podsećaju da pripadamo dreku iz kojeg su poneki od nas nekako isplivali. Život provode prikupljajući loše primere, konstatujući loše stanje i žmureći na sve ostalo. Glavni objekat napada im je država, pa čak i ako su sami neki sitni činovnici u državnoj upravi ili javnim preduzećima, ali ne prezaju ni od pljuvanja pojedinaca. Traže argumente u trećerazrednoj štampi, a pritom su nesposobni da nađu valjan kontekst svojim tezama. Rado će potrošiti sto evra da bi izveli put u inostranstvo i uštedeli sto evra kupovinom nečega.
  • Ako se navučete na demagogiju sitnih pripadnika politilkih partija, sami ste za to krivi. Tada automatski postajete pripadnik zbunjenih, uplašenih ili izgubljenih.sitni pripadnici političkih partija – ovo su oni koji su ostali frustrirani nakon što je policija prestala da ima potrebe za njima kao potkazivačima. Često se među njima nalaze oni koji su zbog neke demagogije (uglavnom nerada) ostali bez posla, pa su predali maleni ostatak svog ličnog integriteta političkoj partiji koju su odabrali, najčešće, po slučajnom događaju (neko blizak ih je ubedio da pristupe). Što se dublje zaglibe u prazna obećanja, to frustracija više menja oblik u smeru agresivnog ponašanja. Prozivaju druge zbog problema ne razumejući da su sami problem. Za ove uglavnom nema leka, jer su toliko glupi da ne razumeju način izvlačenja iz govana u koja su sami skočili.

Ima ih još, ali to su varijeteti. Istina, podela nije crno-bela, to nije moguće izvesti, ali svejedno. Verujem da će neki od vas imati amandmane. To je u redu: i ova podela je samo stvar iskustva, za svaku grupu imam barem po jedan veoma izražen primer u svojoj okolini.

footinmouthJedno je, pak, isto: ključ borbe protiv takvih je ignorisanje. Svaka akcija u koju uložite neku energiju sa namerom da svet učinite iole boljim uspeva bez obzira na One Koji Konstatuju. Oni vam neće smetati da idete napred; štaviše, čak i kad bi hteli da vam smetaju, ne bi bili sposobni za to.

Meni najviše smetaju oni relativno retki, ali dovoljno zli momenti kad moram da izigravam nekakve skrupule u većem društvu i da trpim takve idiote dok vode glavnu reč. Sve češće zamišljam kako izuvam cipelu ili patiku i trpam je govorniku u usta.

Naravno, još uvek dominiraju skrupule koje me sprečavaju da učinim tako nešto. Međutim, strepim od časa kad će potreba za takvim činom prevladati uzdržanost…

$#$

10 komentara na temu “O onima koji posmatraju”

  1. pošto u murdosere po definiciji upadaju (pr) menadžeri & portparoli, sa žaljenjem konstatujem da te vrste ima mnogo…

    1. A da, vidiš, može i tako da se gleda. No, ja pre mislim da je reč o terminološkoj zavrzlami: sarađivao sam sa firmama u kojima nema referenata, nego su svi nekakvi menadžeri za nešto – zapravo, to se tako zove.

      Ergo: PR menadžer? Ne, nego referent za odnose sa javnošću: radno mesto koje postoji samo zato što kompanija nema druge nego da laže javnost (ako pripada monopolistima) ili da prodaje maglu i sumaglicu (ako nema realnu i komparativnu vrednost koju može da ponudi tržištu).

      Oni koji sproovde takve tehnike imenovanja radnih mesta pripadaju nekim drugim klasifikacijama. Doći će i oni na red, jer je pojava suviše izražena. To je, opet, posledica nečeg trećeg: povukao si konac i čakšire su se skroz raspale. A gde ćeš gologuz u raspravu…

      1. a možda cela ova bulumenta o kojoj pričaš intuitivno oseća pekićevo upozorenje iz skakavaca: “što više stvaraš, sve manje slobode imaš”? možda oni shvataju izobličenja koja uređenja ljudskih društava dožive kada sa teorije uđu u realizaciju, sve te licimurne komunizme, prožrdljive kapitalizme, jednom-u-4-godine-i-da-se-poljubite-u-dlan demokratije?
        neeeee, to su samo pizde… 🙂

        1. Pa, naravno!

          Prva greška u opisivanju dotičnih bi bila u upotrebi glagola “shvatati”. Ne shvataju oni ništa. Zar moram da podsećam na tezu o razmišljanju kao najtežoj disciplini ljudskog roda?… Ne može se taj problem rešiti instant-predlozima, na žalost.

      2. Latinoamerikanci imaju izreku “muchos jefes poco indios”, što bi u bukvalnom prevodu bilo “mnogo poglavica, malo indijanaca”, i lepo odražava stanje poslovanja gde su svi neki menadžeri.

        U jednoj firmi sam naleteo na situaciju da su svi u prodaji menadžeri, nigde nijednog službenika prodaje (iliti prodavca). Objašnjenje je bilo da klijentima imponuje kada im na sastanak dođe menadžer umesto običnog prodavca…

        1. Imao sam i ja kratkog “dodira” sa jednom takvom. Čak je i magacioner (čini mi se) menadžer skladišnog prostora. To prestaje da bude šlihtanje klijenteli, već postaje ili deo unutrašnjeg PR-a (zaposleni su srećniji kad (misle da) su menadžeri) ili jednostavno zadovoljavanje ljudskih sujeta…

          1. Izvesno je i to posredi.

            Onog časa kad prepoznam da forma nadglasava suštinu, ja kupim prnje i odlazim. Dešavalo mi se nekoliko puta, uvek neprijatno svima.

            1. U romanu “Restoran na kraju Vaseljene” je detaljno objašnjeno šta treba uraditi sa takvima.


              “A točak?” upita kapetan. “Šta je bilo sa tom stvarčicom? Zvuči kaostrašno zanimljiv projekat.”

              “Ah”, reče propagandistkinja, “e, tu imamo izvesnih teškoća.”

              “Teškoća?” uskliknu Ford. “Teškoća? Kako to mislite teškoća? Pa to vam je najjednostavnija naprava u Vaseljeni!”

              Propagandistkinja ga prostreli pogledom.

              “U redu, gospodine Pametnjakoviću”, rekla je, “ako ste tako pametni, recite nam onda koje boje treba da bude.”

          2. Било је тога и у последњим деценијама социјализма, “кад већ не можемо да их платимо боље, онда ај’ бар да имају звање” – пуко војводосердарисање. “Технолог пива” је носио гајбе, а “погонски аутоматичар за транспорт” је само притискао дугме, а џак је сам аутоматски падао на раме, “самостални референт за пријем и отпрем странака, са посебним овлашћењима” је био портир (овлашћен да има кључ од капије).

Komentari su onemogućeni.