Ponekad iz mene izbije stari ljubitelj mačaka… A ova je izazvala i jednu asocijaciju…
Odavno u kući više nemamo mačke. Razjurili ih kerovi koji, osim što su lepi, nisu ni korisni ni isplativi. Ali dobro ,to je neka druga tema: kad živite u kući u varoši u kojoj ima mnogo paorskih dvorišta, onda je mačka neophodna. Pogodićete i zašto…
Svakakvih mačaka je bilo u našoj kući. A najbolji lovac od svih beše neka mačka koja se prišljamčila u domaćinstvo kao ratni veteran: bila je to ona poludivlja “tigrasta” sorta, a kad je došla već je bila bez repa i bez jednog oka. Tamanila je pacove do mere da ih na kraju više nije bilo na tavanu. Noćima smo slušali borbe na tavanu, a onda smo s jutra zaticali pacove na travnjaku, pa čak i na terasi. Manje gadljivi bi se prisetili da je to bio dobar znak: kada mačka ostavi svoj ulov ispred domaćinovog praga, to je znak vrhunske privrženosti domaćinstvu – to zver deli svoj plen.
Svega toga sam se setio kad sam danas, ispred pekare, video jednu mačku kako mirno leži na zimi dok ljudi prolaze. Prišao sam joj lagano u nameri da je ne uplašim dok je budem slikao – i uspeo sam. Ostala je da leži i kad sam otišao.
Možda scena nije baš najprijatnija za gledanje, ali tako je to u stvarnom životu – suočavaš se i sa stvarima koje nisu baš lepe za gledanje. Što se mene tiče, ovo je uspešno uhvaćena slika životinje sa kojom sam imao kontakt očima. Mišn akomplišd.