Gospodar Prstenova: film Ralfa Bakšija

Baš zanimljivo: danas je 33 godine od premijere prve instance filma “Gospodar prstenova”. A znate li da Hobit postaje punoletan sa 33 godine?

Plakat filma: premijera je održana 15. novembra 1978.Na današnji dan, 15. novembra 1978. godine, održana je premijera filma The Lord of the Rings, po čuvenom delu epske fantastike J.R.R. Tolkiena i u režiji Ralpha Bakshija. Taj film je napravljen kao neobična kombinacija animacije i rotoskopije (animacija preko pokreta živih glumaca). Nažalost, film pokriva samo “Družinu prstena” i “Dve kule“; drugi film je trebalo da pokrije fabulu dela “Povratak kralja“, ali negativna kritika je učinila svoje i pored toga što je film doneo nekakvu zaradu, pa drugi film nikad nije snimljen. Ostade delo bez klimaksa.

Nema veze, reći će neko – danas legendarni filmovi Petera Jacksona, koji u totalu produženih verzija traju preko 11 sati, svakako pokrivaju detaljniju priču, i to u tehnici koja daleko prevazilazi Bakšijev rad.

No, da li je baš tako?

Upravo je ovo poređenje razlog ovom prilogu. Razrešiću ga onako kako najbolje umem: kao neko ko je šest puta pročitao “Gospodara prstenova“. Jer, dragi moji: to delo se najpre čita, a zatim gleda.

Gandalf utvrđuje identitet Jedinog Prstena.Trik je u poštovanju priče: volim Džeksonove filmove, ali me je strašno iritirala ta nepotrebna i banalna kompresija vremena koja je nametnuta holivudskim ritmom. Da se razumemo: od Bilbovog napuštanja Hobitona do Frodovog polaska na put prošlo je sedamnaest godina, a ne mesec-dva. Potraga za Golumom je trajala pet godina! Bakši je poštovao vremenske odrednice; Džekson nije. Ako i jeste sljuštio priču na skraćenu verziju, ako i jeste banalizovao nekoliko junaka u priči, učinio je to sa valjanim razlogom – da ne raspline priču preko mere. U Bakšijevoj verziji priče ima dramskog suženja, ali nema pogrešnih referenci i izvrnutih redosleda događanja. Baš će Tolkin-čistunci posebno isticati Bakšijev rad kao relevantniji od Džeksonovog, pa neka pukne od besa ko mora.

Utvara Prstena njuška; oseća prisustvo gospodara.Glavno nasleđe Bakšijevog rada je, po mom skromnom mišljenju, to što je bio prinuđen da svede priču na linearnu fabulu, ljušteći je do krajnjih granica. Neko će reći da je time priča upropašćena i svedena na repliku mita o Beovulfu (što moj Komšija, inače, već godinama tvrdi, zaboravljajući da se takve knjige ne čitaju dijagonalno, nego uz proveru pratećih referenci). Tako nešto bih mogao i ja da kažem da nisam pazio, ali dovoljno poznajem knjigu i matrice koje je Tolkin uneo u Srednji svet i razumem da je tako moralo biti. Upravo je Bakši, ovim radom, pokazao da je tako nešto izvodljivo. I da izvinete, zbog toga mu Piter Džekson duguje mnogo.

Klasični problem ekranizacije “Gospodara prstenova” je u tome što je nemoguće postaviti sve detalje u film. Jedino rešenje za neke epizode jeste, prosto, da budu izbačene iz scenarija. Daću vam jedan primer: Hobiti sreću Toma Bombadila. U jednom trenutku, dešava se da Prsten dospe Bombadilu u ruke. Na Frodovo zaprepašćenje, Bombadil stavlja Prsten na prst i – ništa se ne dešava! Ne nestaje! A onda, mrtav ‘ladan kao da je reč o bižuteriji, skida Prsten i vraća ga Frodu… Da bi bilo objašnjeno šta se tu zapravo desilo, ko je uopšte Tom Bombadil i zašto ga nema više u priči, bio bi potreban prolog koji seže daleko van granica fabule – tako nešto je neizvodljivo u celovečernjem filmu.

Frodo je navukao Prsten pred Utvarama i to ga je skupo koštalo.Drugi važan detalj bi bilo moguće postaviti, ali bi onda bilo potrebno elaborirati ga, što bi odvelo od glavne priče: to je prijateljstvo između Legolasa i Gimlija. Vilovnjaci i Patuljci se međusobno ne podnose od iskona; na početku “Silmariliona” ćete pronaći priču o poreklu tog antagonizma (seže do prapočetaka Sveta). U okvirima Tolkinove ikonografije nije bilo moguće postaviti bolji primer prijateljstva u Družini Prstena nego što je to odnos koji se rodio između Legolasa i Gimlija; u epilogu epa o Prstenu ćete pronaći još o delima koja su dvojica prijatelja učinila zajedno. A taj odnos će i Aragorn podvući kao novi princip u Četvrtom razdoblju… Kako to staviti u film? Teško. Džeksonu je to uspelo, ali nije baš jasno zašto je na Elrondovom savetu postojalo onoliko režanje između Patuljaka i Vilovnjaka…

Izlazak iz Morije; Gandalf je pao sa Balrogom.Makar je osnovna priča mogla da se ispriča, to bi Bakšiju nekako valjda uspelo u dva puta po dva i po sata. Nažalost, sve je puklo zahvaljujući Mister Dolaru: producenti nisu nalazili za shodno da nastave dalje. Ako bismo napravili malu mentalnu vežbu nad ovom informacijom, primetiću (na osnovu dokumentaraca sa dodatnih DVD-ova Džeksonove filmske trilogije) da je Džekson apsolutno insistirao, samo na osnovu probnih rendera, da se cela priča snimi odjednom, a da tek faza postprodukcije bude rešavana u etapama. A šta ako je Džekson takav zahtev postavio baš zahvaljujući poukama o tome kako je prošao Bakši? To je vrlo moguće, mada ne znam da li je ta teza ikada izgovorena naglas (ne sećam se, prošlo je dosta otkad sam odgledao onih 14 sati dokumentaraca iz svog paketa LOTR Extended Edition).

Na jutjubu postoji plejlista ka celom Bakšijevom filmu, u 14 komada po devet do deset minuta (film traje 133 minuta). Pa, ako vam nije mrsko, a vi pogledajte ceo film… Ja sam hteo samo da zavirim – i stigao do pola filma… Zato pripazite, možda ne bi bilo loše da ostavite ovo za večernje sate. Pogledajte početak filma…

– * –

A pošto je ceo ep o Prstenu samo epizodica cele slike o Srednjem svetu (i dalje od toga), podsetiću i vas i Komšiju da je ta priča, iako ikonografski doista preuzeta iz severnih bajki (Tolkin je bio filolog i lingvist, ekspert za jezike i mitologiju naroda severne Evrope), ipak “malčice” monumentalnija od priče o Beovulfu i da je potreban “malčice” veći trud da bi se upoznala do detalja. Portal o Srednjem svetu je jedno od najvrednijih mesta na Vikipediji i predstavlja dobro polazište za dalje istraživanje u kome je Rat za Prsten lakše razumeti kada se upozna cela slika.

Da bih potpalio fitilj: Svet je nastao iz muzike. A zlo je nastalo kad je Melkor krenuo da solira kad mu vreme nije. A Sunce i Mesec su samo pretekli ostaci Svetla sa Dva Drveta Valinora… A ima toga još…

$#$

13 komentara na temu “Gospodar Prstenova: film Ralfa Bakšija”

  1. kao neko ko je šest puta pročitao “Gospodara prstenova“

    Sad je dosta. Više ne postoji nijedan argument kojim bih se zavaravao da si ti normalan čovek.

    Šalu na_stranu. 😉
    Nisam pročitao “Gospodare”. Ni ne nameravam u skorije vreme.
    Kontam, kad omatorim i prodokonim, da ne bi’ dosađiv’o deci (koja će imati svoje probleme), čitaću “Gospodare”. 🙂

    1. Kao prvo, nikad nije dosta. Kao drugo, ja nisam ni iskopavao argumente u nekakvom patetičnom dokazivanju da sam normalan 😆 Kao treće, šest čitanja je raspoređeno na period od punih 28 godina (poslednji put sam čitao knjigu 2007, na engleskom – bilo je daleko lakše nego što pričaju).

      I kao četvrto, “Gospodar prstenova”. Ne “Gospodari”, nema množine. Jedan je gospodar prstenovima – kojih je devet za gospodare Ljudi, sedam za vođe Patuljaka i tri za lordove Vilovnjaka.

      One Ring to rule them all, One Ring to find them,
      One Ring to bring them all and in the darkness bind them…

      😈

      1. Ma, znam da je jedan. Ili bar tu neki broj blizak korenu od 2. 😉
        Nego, tako mi je lakše (u kolokvijalnom smislu) da oslovim sve tri knjige…

  2. moj stav prema Gospodaru prstenova, koliko sam puta čitao, i slične stvari… se svodi na jedno: želeo bih da mi ga neko izbriše iz sećanja, da bih mogao da ga ponovo pročitam

    1. Ja nemam taj problem: priča mi je uvek zanimljiva, a uvek sam nalazio nešto novo i upamtio nešto više nego pre. Mesta za takva proširenja postoje i dalje.

      Sve se zalećem da krenem u sledeće čitanje, ali nikako da se usudim.

      1. Ja to želim jer imam problem: kad se dohvatim nečega što mi se svidi, ne umem da stanem. Zato GP uzimam p-a-ž-lj-i-v-o, a Zlatno Runo nisam uopšte pročitao, jer bi se žena razvela, a dete odreklo…

  3. За невољу, прво сам читао Злоземље, дакле једног имитатора, што је као и даље јако добро и хваљено (после сам нашао да га је чак и Живковић објавио). Некако ми ту баш није било јасно колико деус екс махина по књизи се сматра добром мером… ја сам ипак тврдокорни сфовац, и волим да ми аутор наизмишља свашта, ал’ да се онда држи тога, да тај свет ради као прави, да сам тамо.

    У жанру мача и магије ми недостаје тај реализам. Много се ту додаје кад затреба.

    Са једним изузетком: Праче. Он пише магију као да је наука, тј држи се управо оног правила да то има да ради као право.

    ГП сам прочитао, и осим епизоде са Бомбадилом, која одскаче откаченошћу, остало ме се некако није дојмило. Прочитао сам до краја, али из ината, кад сам већ почео има да га завршим. И на крају… нисам био загрејан (срећа твоја, те си тако добио књигу :)). Није то за мене, или нисам ја за то, шта прво наиђе.

    Е, да. Беовулфа нисам читао – то је читала Биба, за лектиру, па је ваљда наредне године читала ГП и нашла гомилу паралела.

    1. ја сам ипак тврдокорни сфовац, и волим да ми аутор наизмишља свашта, ал’ да се онда држи тога, да тај свет ради као прави, да сам тамо.

      i ja sam tako mislio, a onda sam dohvatio Hiperion, i tu se uništio: tako se piše knjiga koju moraš bar triput da pročitaš da bi baš sve bilo jasno, i to samo na nivou razumevanja sveta, ništa skrivene poruke. više volim Dinu: prost svet, a složena priča.

      1. Хиперион сам почео да читам, прешао ваљда три или четири поглавља, и закључио да већ пет недеља нисам прешао на пето. Симонс ми је ваљда дојадио кад сам читао Илиј/Олимп (или како му се већ зове), где је први део доста обећавао а други се свео на голу битку и његов омиљени спорт, јебање с боговима. Јес сликовито итд, ал’ канда није имао времена да пише краће.

        Синоћ сам нашао овог: http://frankherberttheworks.blogspot.se/ … и баталио све остале планове за читање. Остао до 02:10 закуцан уз екран. Он је лепо разрадио двеста ствари које су ми за протеклих тридесет & кусур година, откако сам први пут дохватио Дину, падале на ум док сам читао. Занимљиво штиво, нарочито делови где унакрст спаја ствари из других Хербертових књига. Него, зна ли неко где има да се нађе збирка Хербертових прича “Око”, у било ком формату?

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image