Ma, kad vam kažem!

Svi u kući obožavamo televiziju. Televizor je centralna ličnost naše porodice.

Mislim da bez televizora u kući nema života. Doduše, teško da bi se moglo reći da nam je televizor centralna ličnost porodice, jer ih imamo više (televizora, ne porodica). Dakle, televizori su nam centralne ličnosti porodice.

Dođe tu i tamo do preklapanja termina raznih emisija, pa nekad bih da gledam više emisija u isto vreme, a nekad bi i drugi članovi porodice da gledaju “svoje” emisije. Da se ne bismo bespotrebno svađali, svako ima svoj aparat. Ali da se zna – pa porodica smo – da možemo nekad i da se zamenimo aparatima.

televizija nam uvek plasira proverene informacije

Komšije za nas kažu da smo čudni, te da je kod nas glava porodice onaj ko drži daljinski u ruci. Mi se ne slažemo s time. Glava porodice nam je u stvari televizor. I to ne jedan.

A to ko je čudan, pa nek pogledaju malo kod sebe, u svoje dvorište. Oni su, bre, u stvari čudni. Totalno otuđeni od televizije nikad ništa neće saznati u životu. Biće duduci čitav život. Od rođenja, pa do groba biće tabula razna (ili kako se već kaže).

Takođe mislim da je baš dobro što imamo 786 domaćih televizijskih kanala. Iz kvantiteta se uvek rađa kvalitet. Isto tako misli i moja porodica, jer svako od njih misli mojom svojom glavom. Tako je to u demokratskom društvu. Da nije tako, na primer, imali bismo dva-tri programa i uvek iste vesti, uvek iste ljude, i ne bih znao da l’ me nas lažu ili ne. Ovako, brate, lepo promenim program i na drugom, trećem, ko-zna-kom proverim i vidim istu vest. Dakle, ne lažu nas.

Evo, mi i decu vaspitavamo da gledaju televiziju. To je najbolji način da nešto nauče. U školu ionako idu samo da ispune kvotu nastavnicima do penzije. Pravo znanje se stiče uz televizor. Moje mlađe dete tek sad mirno spava kad zna šta treba da uradi kada nekog ujede zmija ili kada mu ajkula odgrize nogu. Srednje dete već zna za koga će da glasa na sledećim izborima (čim bude imalo pravo da glasa). Najstarije i može da glasa, ali ga više interesuju ovi rejaliti šoui. Čak se prijavio i za neki. Prošao drugi-treći krug. Šteta što dalje nije. Ali samo neka pokušava, jer kako će drugačije uspeti u životu nego uz pomoć televizije.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Komentari, Pojave i označen kao , , . Overite permalink.

Jedan komentar na Ma, kad vam kažem!

  1. D. R. Fairday kaže:

    Наше одвикавање од тевеа је почело, наравно, рекламама.

    Кад смо дошли у Америку, били смо радознали да видимо на шта личи тих сто канала. Кад смо коначно купили телевизор и уплатили за кабловску (и Хабео, два додатка – један за адаптер, други за додатна два канала), почели смо да гледамо свашта. Онда нас је баш тај Хабео разочарао, јер смо мислили да је филмски канал (ХБО управо значи “кућна билетарница”), кад оно бокс. Ајде, нек им буде, ал’ нам је филм пукао кад су седамнаести пут приказали “Имате пошту”. Те смо отказали додатак.

    Онда смо приметили да су рекламе увек за бар две црте гласније од остатка програма. Врло брзо се успоставило кућно правило да, ако се гледа теве, да има неко задужен да дежура код даљинског, и сваких неколико минута пали/гаси звук. Утренирали смо се брзо – ко последњи оде од телевизора а не угаси звук, добија колективну дерњаву.

    А вести стварно јесу исте, јер су из истих извора. Нико више нема дописнике, за то нема пара, него то раде продавци вести – Ројтерс, АП, Бибиси и још можда пар ситнијих, који могу очас посла да се договоре шта је вест а шта није. А већином није – највише времена оде на којекакве не-вести, на бизарне епизоде за замајавање и одвлачење пажње. Више пута смо спомињали теве Бастиљу.

    Гледали смо и неке серије… док се не уочи формула за сваку од њих, те постане предвидљиво. Дакле, једну годину редовно, две до у вр главе три у опадању, и онда адио. Углавном понестане идеја за специјализоване злочине које би те специјализоване полиције решавале (а питам се како ти са терена уопште знају које да зову – шта ако позову погрешну а случај захтева неку са конкурентског канала?), па онда крену да измишљају тзв продубљавање личности из редовног састава екипе, и уопште да се играју сами са собом. На крају се све свело само на првобитно издање Ксија (ξ, тј CSI), што нас је држало до средине новембра ’08. Онда је дошла божићна осека – већ годинама део новембра и цео децембар нисмо ни укључивали теве, јер на њему није било ничег за нас, само за вернике. Онда је дошао јануар ’09, кренуле нове епизоде а ми након неколико недеља приметимо да нисмо ни приметили. И одјавимо, ћао, довиђења.

    Управо се навршава три године без икакве телевизије, а и без радија. И лепо нам је.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *