Manipulacija uvek prethodi zloj nameri
Lekcija XVII
Saloma ili Svi ljudi su smrtni
O Salomi, lepoj igračici cara Iroda, napisane su razne stvari. Posvetio joj je jednu od svojih divnih pesama Gijom Apoliner:
Pour que sourie encoi ime fois Jean-Baptiste
Sire je danserais mieux que les sćraphins…
O Salomi — kneginjici srebrnih stopala — napisao je komad Oskar Vajld.
O Salomi je napisao himnu Jan Kasprovič:
Saloma, raspustivši bronzane uvojke kose
Kao krvavo crvenilo požara…
Salomino lice naslikao je jedan od Leonardovih učenika — Luini. Naslikao ga je u mašti, jer nije mogao neposredno da je vidi. Ne verujemo da bi je naslikao potpuno verno. Saloma ima na toj slici lice spokojno, samo lako zamišljeno, ali zainteresovano, a njen pogled odaje, sem radoznalosti, još i izvesnu krutost i ravnodušnost ili čak nesvesnu okrutnost. Drugačija je no u Vajldovom komadu, drugačija nego u Apolinerovoj pesmi, i drugačija, takođe, no što je mi zamišljamo.
Svi pamtimo Salominu istoriju onako kako su je ispričali autori jevanđelja. Ona sugeriše da je car Irod (samo ne onaj što je naredio da se izvrši pokolj dece, nego njegov naslednik) bio okrutan čovek, ali se u svojoj okrutnosti kolebao; da je njegova ljubavnica bila odlučna u okrutnosti i da ga je htela navesti da ubije proroka Jovana; da je po njenom nagovoru njena kći Saloma zatražila od cara prorokovu glavu kada joj je car, oduševljen njenom igrom, dozvolio da zatraži što god poželi; da je taj zahtev izvršen, a prorokovu glavu su sluge donele na tanjiru.
Ta istorija je, u glavnim tačkama, (ipak ne u svim) autentična, samo ipak postaje nerazumljiva usled toga što je hroničar zaobišao niz detalja važnih za celu stvar. Posebno sugeriše kako je Irodijada bila uzrok Jovanove smrti, a Saloma — njeno bezvoljno oruđe. To je lažna sugestija. U stvari je bilo ovako:
Lepa igračica Saloma zaljubila se u proroka Jovana. Prorok Jovan je bio držan u zatvoru u carevom, vrtu, pod stražom naoružanih žandarma, ali je ipak često izlazio u vrt, na mesta koja su bila dobro čuvana. Kada je Saloma izlazila zorom iz stana, prolazila je pored zatvorenika, koji je stajao naslonjen o visoku piniju, visok, bradat i snažan, s rukama zabačenim na leđa. Nepomičan, posmatrao je devojku zelenim očima u kojima je Saloma čitala koliko je bio uveren u istinu koju je propovedao, i do koje mere ga ništa nije moglo pokolebati. Stajao je tako satima, kao kip, zagledan u prostor, ćutljiv, pun prezrivog razumevanja za ljude koji su ga okružavali. Stražari su, iz dosade, zapodevali ponekad s njim razgovor, a na njihova pitanja Jovan je odgovarao kratko i bez kolebanja.
— Znaš li, Jovane — pitahu ga — da ti preti smrt?
— Znam, braćo — odgovarao bi Jovan, a reč “braćo” izgovarao je na takav način da, iako je trebalo da ga izjednači s vojnicima, svako osećaše koliko je mnogo njome počašćen.
— Još si mlad, Jovane — govorili su vojnici — zar je vredno da umreš tek tako, ne zna se za šta?
— Vredno je, braćo — govoraše Jovan. — I zna se za šta.
— A za šta to umireš?
— Za istinu, braćo.
— A šta li je baš ta istina? — pitahu dalje vojnici, jer su se mnogo dosađivali.
— Istina, braćo, počiva na tome da čovek umire samo jednom.
Tada bi vojnici sažaljivo klimali glavama i govorili:
— Zar za takvu istinu koja je poznata svakom detetu, za takvu istinu umireš? Eh, Jovane, pomutilo ti se u glavi!
Zatim bi odlazili u stranu, kockali se i pili vino. Bili su to dobri ljudi, neuki i spokojni. Čuvali su Jovana jer im je naređeno, ali nišu osećali mržnju prema njemu.
Saloma, otmena Saloma, svakodnevno je prolazila pored proroka u ritama i ponekad je zastajala po strani da bi oslušnula ove razgovore. Gledala je kao omamljena u Jovanove oči, a on je ponekad bacao na nju ravnodušan pogled, bez osmeha.
Mnogo dana prolazila je Saloma, divna igračica, pored zatvorenika i svakim danom je sve duže zastajala pored njegova drveta. I jednom se najzad odvažila da mu se obrati:
— Kažeš, proroče, da čovek umire samo jednom. Ali svi to znaju, i kakva je to nauka?
— Niko od vas to ne zna — odgovori Jovan. — Da to znaš, Salomo, odavno bi prestala da se osmehuješ.
— Ne znam šta govoriš, proroče. Ali čak i kada bi bilo tako, šta imam od istine od koje ću prestati da se smejem?
— Ništa više, Salomo, Salomo. Ništa više. Zaista se dobija samo to da se ima istina. Ništa više, Salomo, Salomo.
Tada igračica reče tako tiho da je ne čuju stražari što behu u blizini:
— Hoćeš li da me naučiš svojoj istini, Jovane?
— To nije moja istina, Salomo; ona je takođe i tvoja, iako to ne znaš, ona je istina nas svih. Naučiću te istini, ali time nećeš biti srećnija. Naučiću te istini, jer ljudi treba da znaju svoju istinu.
Od toga dana Saloma je svakodnevno dolazila proroku Jovanu, a on joj je svakodnevno, glasom nešto suhim i monotonim, gotovo uspavljivim, govorio reči velike istine. Sačuvali su se samo nepovezani delići Salominog dnevnika u kome je ona zapisivala svoje razgovore s Jovanom. Čitamo tamo jedva odlomke rečenica, koje ovako zvuče: pošto sve što je završeno, ma bilo i veće od puta što vodi u nebo, jeste takođe ništavilo…”; i drugi odlomak: “… ako je svaka konačnost vrelo očajanja, koliko je onda očajnije ono što je beskonačno…”; i treći fragment: “… a kada shvatiš da nećeš upoznati mir, nego ćeš noću napustiti svoj dom i svoj grad, jer im ne pripadaš, i svoje roditelje, jer im ne pripadaš, i svoju decu, jer im ne pripadaš, i krenućeš u traženje, i želećeš samo jedno: da večno poričeš ono što jeste, a kada samo poričeš, želećeš da porekneš i sopstveno poricanje, dok najzad…”
Saloma je svakodnevno odlazila na učenje k Jovanu proroku i iz dana u dan osmeh se gasio na njenom licu, ali iz dana u dan je bolje i lepše igrala pred carem; igrala je prosto ne dotičući zemlju nogama, i svima što su je gledali činilo se da to ne igra Saloma, nego sećanje na nju, jer samo u sećanju dešavaju se tako lepe stvari.
I zavole Saloma proroka, i Jovan joj beše u pameti neprekidno i bolno, i hranjaše se njenim sećanjem kao što se parazit hrani drvetom.
I prorok Jovan zavole Salomu igračicu i svakodnevno s čežnjom iščekivaše trenutak kada će se ona pojaviti u njegovu zatvoru, kuda je stražari puštahu klanjajući joj se duboko, jer ona beše kći carske ljubavnice. I napoji je Jovan mudrošću, a Saloma s trudom nosaše teret njegove tužne nauke.
Dok ne dođe dan kad ona reče:
— Svemu si me naučio, Jovane. I šta dalje?
A Jovan odgovori:
— Ja sam carski zatvorenik, Salomo, a zatvorenici nemaju sutrašnjice, no samo današnji dan. Neću nikad izići iz mog zatvora sve do onog dana kada će izneti moje mrtvo teto; a to će biti kada car ushte.
— Jovane, Jovane, pa kako će onda biti? Treba da poričemo ono što jeste, a možemo to da poričemo samo time što ćemo poreći sopstveni život, jer naš život ne može da bude drugačiji no što jeste.
— Da, Salomo, samo smrću možemo da ga poreknemo. Ali zatvorenici nemaju prava na smrt, moraju da je osvoje. Osvoji je za mene i za sebe, Salomo.
— Učiniću to, Jovane. A kad nas ovde ne bude, da li ćemo još biti zajedno, Jovane? Kuda se umire, Jovane?
Ali Jovan ne odgovori na to pitanje.
Toga dana uveče, Saloma je igrala u carskom vrtu, i igrala je lepše no ikad u životu, a gledaocima se činilo da se to oblak uskovitlane magle diže i pada na zemlju. I kad je završila uz buru aplauza, upita je oduševljeni car čime može da je usreći za tako izuzetnu umetnost. I pre no što stiže da izgovori reč, majka joj šapnu na uho prigušenim glasom: Zatraži glavu proroka Jovana. Careva ljubavnica je, naime, najviše mrzela proroka Jovana, a uz to je smatrala — možda s pravom — da je smrt najveće zlo kakvo se može naneti čoveku. I Saloma reče glasno i jasno:
— Naredi da mi donesu, care, glavu proroka Jovana.
Žamor zgražanja prenese se kroz dvoranu, a kralj se rastuži i malo poćuta; nije se usuđivao dotle da usmrti Jovana: nešto iz bojazni od zatvorenog proroka, a nešto iz poštovanja prema njemu. Ali reče odmah zatim vojnicima glasom nesigurnim i malo oneraspoloženim:
— Donesite prorokovu glavu na krugu.
Tada nastade tišina.
A kad udar sekire objavi svima da se završilo zemaljsko lutanje proroka Jovana, uzdrhtaše svi i mračni vihor prolete kroz carsku dvoranu. I svi kao da zastadoše u uzdrhtalosti do trenutka kad dželat unese na krugu glavu iz koje je isticala krv. Žene su, tresući se, grizle maramice, a muškarci su se trudili da gledaju u stranu, iako ih je izgled mučeničke glave neodoljivo privlačio.
Saloma je stajala na sredini dvorane smešeći se neodređeno; ona jedina nije drhtala, nije okretala glavu. Gledala je pravo na krvavi trag nečeg što prethodno beše prorok Jovan, na staklaste oči začarane hipnozom smrti.
A kada gosti, probuđeni iz ukočenosti, u hitnji napustiše dvoranu, osta u njoj Saloma. Dugo stajaše nepomično, a zatim pođe u svoju sobu i izvadi tanki bodež. Ali tek što ga uze, seti se prorokova glasa koji zazvuča u njenim ušima: “…da čovek umire samo jednom”. Pokoleba se, a bodež joj ispade iz ruke i uz piskav zveket prsnu na podu. I još glasnije zazvuča u Salominim ušima Jovanovo ćutanje kad ga je upitala: “Kuda se umire?” Zatim ona reče sebi: “Zajedno s Jovanom trebalo je da poreknemo ono što jeste, a samo smrću mogli smo to da poreknemo i da pobedimo ono što je neminovno; a smrt je, međutim, najneminovnija od svega na svetu. I evo, nema više proroka Jovana. Zar samim tim nismo već porekli ono što jeste i što je završeno? I pošto već nema Jovana, nije li zajedno s njim umrlo i njegovo znanje? A ako jeste — zašto bih se ja ubijala radi znanja koga više nema, i koje je bilo važno samo do trenutka kad je on bio živ?”
Zatim Saloma sede za sto i u svoj dnevnik zapisa šest istina koje je naučila toga dana:
Prva: Naša veridba sa istinom ne može trajati duže od veridbe s čovekom koji ju je doneo.
Druga: Sopstvenom smrću moguće je sopstveni život samo potvrditi, ali ne i poreći ga, pošto tek naša smrt čini naš život konačno nepromenljivim.
Treća: Prorok Jovan nije bio u pravu govoreći da se samo jednom umire. Jer niko ne umire za samog sebe, čim ne može da preživi sopstvenu smrt; umire se samo za druge, a za druge se može umreti više puta.
Četvrta: Ćutke sam se obavezala pred prorokom Jovanom da ću umreti zajedno s njim. Da li me vezuje obećanje, pošto njega već nema? Zar može da postoji veza između mene i ništavila? Pošto Jovanova smrt postoji za mene, a ne za njega, i pošto posle smrti postoji on samo za mene, a ne za sebe — to je onda moja veza sa mnom samom, veza koju mogu da prekinem u proizvoljnom trenutka. Nemoguće je biti kriv pred ništavilom. Ergo…” etc.
Druge istine iz Salomina rukopisa nisu mogle da se raščitaju.
Ostaje pitanje: da li je Saloma kriva za Jovanovu smrt? Očevidno nije, čim je dovela do njegove smrti rukovodeći se njegovim vlastitim principima, i uz to u saglasnosti s njim. Trebalo je da sama sebi zada smrt. To je istina, ali time se ne postaje krivom za nešto za šta ne bi bila kriva da je sebi zadala smrt, jer niti smrt ne oslobađa od krivice, niti uzdržavanje od smrti ne čini krivim. Znači uopšte je nevina? — upitaćete. Glupo pitanje. Kada bismo umeli na njega da odgovorimo, naš svet bi odavno podsećao na tablicu množenja. A tada biste videli koliko bi bio gori od postojećeg.