Bre, zapetljano je biti predsednik takozvanog fudbalskog kluba. Stalno treba biti odgovoran za tridesetak finansijskih slučajeva tipa „ovaj igrač je naš 48,12 posto, dok ostalo ide menadžeru, i to 30% našeg ugovora i 65,22% ugovora sa prethodnim klubom, dok prethodnim klubovima ide 12,91% i 21,73% respektivno; naravno, roditelji igrača učestvuju sa 8,03% u realizaciji budućih transfera, a pod uslovom da…“
Uvek me interesovalo ko su zapravo ti ljudi koji pristanu da se bave ovakvim ludilima. Da ne bude zabune, interesuje to mene i za predsednika države, i parlamenta, i Upravnog odbora JP Vodovod i kanalizacija, i direktora Sektora ETP JP Železnice Srbije… I, gle čuda, danas mi čovek objasni:
Muja napustio razrušenu Bosnu tokom rata i otisnuo se u gastarbajterske vode u Nemačku u potrazi za boljim životom. Nakon više godina, dođe mu u posetu Haso da vidi kako se njegov prijatelj snašao u belom svetu. Sav ponosan, Mujo ga odvede pred neku veliku kuću u skupom kraju grada i pokaže mu svoj besni vozni park u dvorištu. Haso zadivljen. Iza kuće čuje se cika dece u bazenu i prikaza se silueta zgodne žene na ležaljci. Mujo blista od zadovoljstva, a Haso, već dobrano ljubomoran, ne može da se nadivi uspehu svog prijatelja – novac, kuća, automobili, lepa porodica, šta ti još treba u životu. U tom trenutku iz kuće izađe zgodan, preplanuli muškarac obučen u odelo i sa poslovnom tašnom u ruci. Haso upita Muju: „A ko je ovaj muškarac što izlazi iz tvoje kuće?“. Mujo mu odgovori: „E, to sam ja!“.