Priča je istinita i baš to je čini još neverovatnijom. Dešava se neki dan nakon tzv. Srpske nove godine, što priču čini čudesno aktuelnom.
Nije strašno da imenujem ljude koji su učesnici razgovora, obojica su ovde redovno, pa će se i sami javiti; da olakšam vezu i vama i njima, to su moji bliski prijatelji koji se ovde potpisuju kao Odgovara Kraljeviću Marko i PoZZdravljač.
Uglavnom, bilo je to nekoliko dana iza kanonade zimskih praznika, baš nekako ovo doba godine. Sretoše se njih dvojica na ulici, pa se pozdraviše bogzna kako srdačno i poželeše jedan drugom zdravlja i veselja. Susret se desio u neposrednoj blizini zgrade SUP u Kikindi, i to baš onih prvih dana kad je krenula tarapana sa novim ličnim kartama. Jedan od dvojice, nikad nisam upamtio koji, već je prošao golgotu, a drugi je upravo zakazao izradu lične karte, pa kuka kako je datum daleko.
– Pa ovo nema smisla! Treba da čekam preko dva meseca!
– Ne pitaj! Užas! Mogli su baš prvo da nauče kako se radi, pa da obezbede brži rad, a ne ovako! I šta veliš, za kad su ti zakazali?
– Za devetnaesti mart!
– Devetnaesti mart!!! – glasno će sagovornik.
U tom času se iz blizine začu treći glas, ponešto otežanog izgovora:
– Zar već? U, jebote… Kad pre…
Bio je to jedan čiča koji je upravo prolazio pored dvojice drugara, pritom ispoljavajući izrazitu nelagodu u nameri da hoda pravo i suvislo, kao i da govori potpuno artikulisano.
Muka je to: dok pregurate sve praznike pre i posle Nove godine, ima da okilavite, posebno ako ne umete da kažete “ne” na vreme. Mislite o tome ako budete večeras proslavljali ono što nazivate Srpskom novom godinom.
poZZdrav za memoriju!
Čovek nam je baš popravio dan 😆
“popravio dan”? odmah sam ušao u obližnju radnju da popijem malo vode, da dođem k’sebi. nisam se sa PoZZdravljačem ni pozdravio.