Ponekad vidim tu sliku pre nego što sam i pomislio da uzmem fotoaparat u ruke. U tim trenucima mi više nije bitno šta će drugi da vide: važno je da dobijem to što sam zamislio.
Večerašnji rad je puko preslišavanje. Neko će možda čak i natuknuti da je takav pristup prosti alibi. Ali ako je tako, onda je cela jedna klasa umetnika s prve polovine prošlog veka živela neki svoj alibi.
Uglavnom, oprao sam teglu u kojoj držim posebno zamišljenu mešavinu nekih aromatizovanih čajeva; dobro su ambalažirani, pa nema problema da budu na svetlom, to jest u tegli na kuhinjskom pultu (svaka kesica je u crnoj kovertici). Ostavio sam da se tegla dobro osuši na peći, a onda sam krenuo da je punim. Dok je tako tegla stajala na stolu, ugledao sam prizor koji sam morao da uslikam, gotovo odmah znajući šta želim da dobijem, a ovog puta znajući i kako da izvedem. Ama – znam li, upitao sam sebe pošteno. Aj’ da vidim, rekoh sebi.
Da ne kažem baš da je bilo iz cuga: bila je ovo peta od sedam ekspozicija i još pri slikanju sam pretpostavio da je to ta. Do kvadratnog izreza sam došao kasnije – radilo je bolje od horizontalne kompozicije. Boje sam namerno okrenuo u žutu stranu preko promene temperature boja, mada ne previše. Zatamnio sam levo i desno krilo, tek da ništa ne iskoči iz kadra – i to je bilo to. Obrada nije trajala ni dva minuta. Mišn akomplišd. 