Na današnji dan pre 77 godina, rođen je najlon, najpoznatiji sintetički materijal dvadesetog veka. Sve su dobro smislili, osim kako da se razgradi za manje od hiljadu godina…
28. februara 1935. godine, Gerard Berchet, asistent hemičara Wallacea Carothersa u laboratoriji kompanije DuPont, uspeo je da napravi pola unce polimera sjedinjavanjem heksametilenediamina i adipinske kiseline. Carothers je rezultujuće jedinjenje nazvao “poliamid 6-6”; to je supstanca koja će nekoliko godina kasnije postati poznata kao najlon. Svojstva primerena komercijalnoj upotrebi su učinila da dođe do refinacije poliamida 6-6, a zatim i do strahovito brzog razvoja u svrhu proizvodnje.
Svojstva najlona su dobro poznata; izuzetna elastičnost molekula čini taj materijal primerenim za izvlačenje u tanka vlakna ili površine, a hemijska neutralnost je zgodna osobina zarad bezbedne upotrebe u širokoj potrošnji. Zato najlon predstavlja osnovu i za neka druga polimerska jedinjenja. Svojstvo savršenog uklapanja u tzv. kompozitne materijale učinio je da najlon brzo postane popularan.
Najlon je samo jedan u celoj paleti polimerskih jedinjenja koja svoju praktičnu primenu imaju u svakodnevnom životu modernog čoveka. Znate i sami: od raznih polimerskih masa može se napraviti sve. Svet kao da pokušava da postigne baš to.
Međutim, postoji i naličje medalje: preterali smo. Problem zagađenja je identifikovan tek kad je bilo prekasno: vreme razgradnje najlona i sličnih materijala se meri stotinama godina. Uništenje najlona i plastike stvara veoma štetne uzgredne sadržaje, pa se zato danas reciklira sve što je ikako moguće reciklirati. A ostalo… Eh, ostalo je tu negde oko nas.
Tog 28. februara to nisu znali. Retoričko pitanje ostaje: da su znali, kako bi postupili? Bilo je to vreme mučnog oporavka posle duboke ekonomske krize s početka tridesetih: tražilo se nešto što je dovoljno novo i vredno potražnje kako bi komercijalna upotreba brzo počela. Danas verujem da se ne bi mnogo obazirali na ekologiju pa i da su znali unapred šta će biti: gospodin Dolar se pitao još onda, a ne ekolozi.
У ствари, питање је да ли би то све било тако да је најлон остављен какав је био – практично неуништив. Него су након пар година производње (пре свега чарапа) сконтали да те чарапе трају и трају и трају… и онда су замесили нешто од чега се најлон разграђује. Не баш много – прекине се влакно ту и тамо, таман довољно да се чарапа поцепа – а остатак можда неће да издржи хиљаду година, већ само осамсто, и то у облику неупотребљивих фронцли.
Важно да се лова обрће.