Phishing, koliko može da bude teško?
Ovde treba da ide neki tekst… koji bi trebalo da govori o tome kako su Kinezi preplavili svet… tekst koji bi mogao da dobije i nostalgične tonove… o vremenu kada su igračke bile retke, i vredne, i kvalitetne… kvalitetne, možda to pre svega.
Ali sve to nema realnu svrhu. Umesto nje, prilaže krajnji rezultat. Ako nikada niste videli vrh ledenog brega sada je prilika:
Ne znam za sebe, ali što se Kineza tiče nemam sumnje: mišn akonplišt.
Ovako nešto sam prvi put uradio u vojsci. Imali smo vodnika za koga se svašta pričalo, ali u vojsci i nema puno drugog da se radi da da se priča. Izgledao je nezainteresovano, i opasno. To opasno je možda bilo zbog uniforme. Tek jednog dana bila neka vesela atmosfera, i ja podignem ruku kao fora da udarim tog vodnika. I dok si rekao keks, eto mene na podu, a vodnikovog kolena na mojih grudima.
***
Šta će Šef da mi uradi zbog ovoga, ne znam. Ali znam zašto sam ovo uradio: osetio sam neodoljivu potrebu. A takvim potrebama se, po definiciji, udovoljava… 
Auuuuu!… Osveta se najbolje servira hladna 😈 I zato ću da je smišljam mesecima. Mis’im, nije red da dobrom drugu i čestitom čo’eku otpisujem ovako… A u međuvremenu, nema druge: odo’ ja sad da napišem sledeći nastavak sage o Janu Veneegooru of Hesselinku… Bwaaaahahah.. .:lol:
…
…
E, tako… Vidimo se predveče 😈
😆
—
Ovaj smajli nije (samo) zbog nepostojanog “i”…
Čekaj, bre! Zar se nismo na internom sastanku dogovorili (i krvlju zalili) da su priče o vojsci rezervisane (samo) za Šefa!? 😉
Pa da, naravno da jesmo. Ovo je phishing u punom kapacitetu… 🙂