Slučajevi (25): Lovci

Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni sa kim da razgovara.

– * –

Lovci

U lov su pošla šestorica, a vratila su se samo četvorica.

Dvojica se nisu vratila.

Oknov, Kozlov, Strjučkov i Motiljkov se srećno vratiše kući, a Širokov i Kablukov poginuše u lovu.

Oknov, Kozlov, Strjučkov i Motiljkov se srećno vratiše kući, a Širokov i Kablukov poginuše u lovu.

Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni s kim da razgovara. Kozlov je uporno pratio u stopu Oknova i dosađivao mu je raznim pitanjima, čime je Oknova i izveo iz takta.

Kozlov: Hoćeš li da zapališ?

Oknov: Ne.

Kozlov: Hoćeš li da ti donesem, eno, onu tamo stvar?

Oknov: Ne.

Kozlov: Možda hoćeš da ti ispričam nešto smešno?

Oknov: Ne.

Kozlov: Pa, hoćeš li da piješ? Eto, imam ovde čaj sa konjakom.

Pa, hoćeš li da piješ? Eto, imam ovde čaj sa konjakom.

Oknov: Nije ti dovoljno to što sam te maločas ovim kamenom udario po potiljku, nego hoćeš još i da ti nogu otkinem.

Strjučkov i Motiljkov: Šta to radite? Šta to radite?

Kozlov: Podignite me sa zemlje.

Motiljkov: Ne uzbuđuj se, rana će zaceliti.

Kozlov: A gde je Oknov?

Oknov (otkidajući Kozlovu nogu): Ovde sam, blizu!

Kozlov: Jao, majko! Spa-pa-si me!

Strjučkov i Motiljkov: Čini se da mu je i nogu otkinuo!

Oknov: Otkinuo i bacio je, eno, tamo!

Strjučkov: To je zlodelo!

Oknov: Šta-a?

Strjučkov: …delo…

Oknov: Šta si rekao?

Strjučkov: N…n…n…ništa.

Kozlov: Kako ću sad da dođem do kuće?

Motiljkov: Ne brini se, namestićemo ti drvenu nogu.

Strjučkov: Možeš li da stojiš na jednoj nozi?

Kozlov: Mogu, ali ne baš dobro.

Strjučkov: Pa mi ćemo te pridržati.

Oknov: Pusti me k njemu!

Strjučkov: Jao ne, bolje odlazi!

Oknov: Ne, pustite me!… Pustite!… Pusti… Evo šta sam hteo da uradim!

Strjučkov i Motiljkov: Koji užas!

Oknov: Ha-ha-ha!

Motiljkov: A gde je Kozlov?

Strjučkov: Otpuzao je u grmlje!

Motiljkov: Kozlove, da li si tu?

Kozlov: Šaša!

Motiljkov: Ma, evo do čega je došao!

Strjučkov: Šta da radimo sa njim?

Motiljkov: Tu više ništa ne može da se uradi. Po meni, treba ga prosto zadaviti. Kozlove!

Ej, Kozlove? Da li me čuješ?

Kozlov: Jao, čujem, ali slabo.

Motiljkov: Ti, brate, ne tuguj. Mi ćemo te odmah zadaviti. Stani!… Evo… evo…tako…

Strjučkov: Evo ovamo, evo još! Tako, tako, tako! Hajde još… Pa, sada je gotovo!

Motiljkov: Sada je gotovo!

Oknov: Gospode pomiluj!

1933.

Tu više ništa ne može da se uradi. Po meni, treba ga prosto zadaviti.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)