“Izađi na terasu”, reče mi Jasna popodne, “i ponesi fotoaparat sa sobom”.
A kako da ne poslušam: Jasna nije osoba koja bi to rekla bez razloga. Izađem na terasu i imam šta da vidim: ludilo od oblaka koji dolaze iz pravca severa. Gotovo istog časa sam zamislio scenu iz koje su oduzete boje. Ta zamisao je izgledala ovako:
Moja zamisao da malo ozbiljnije uđem u pitanje monohromatske fotografije (iliti, kako bi se popularno reklo, crno-bele) traje prilično dugo. I kad sam u ranijim pokušajima shvatio kakva pravila važe na takvim fotografijama, jednostavno sam odustao do časa kada budem mogao da obezbedim dovoljno precizan rezultat. Do toga sam sada došao i verujem da je vreme za sesiju koju sam odavno zamislio… Neću da pričam o njoj, jer bi to značilo da preuzimam obavezu da je što pre izvedem i pokažem ovde, što je jedan oblik pritiska. A da pritiskam, to ne želim.
Presuda: mišn akomplišd. 
Pa i nije bilo teško. Ideja koju sam uložio u scenu je bila prosta, da što jačim dinamičkim rasponom naglasim dramu na nebu, pa čak i da pokušam da preteram u tome. I to mi je baš uspelo: ovi oblaci izgledaju kao olujni, a zapravo su izgledali mnogo manje opako nego na slici.
Istina, obrada je na kraju ispala obimnija nego što sam se nadao. Morao sam da se pozabavim izbacivanjem jedne grozne žice i detaljnijim scenariom izrezivanja sadržaja, ali to nije bio bogzna koliko velik posao. A onda, iskrsla je potreba da se pozabavim šumom koji je postao očigledan nakon pojačanja kontrasta, u čemu su pomogle osnovne operacije jednog velikog programa. No, konverzija je bila najzanimljivije pitanje od svih. Od svih tehnika koje su mi bile na raspolaganju, na kraju sam upotrebio najlakši. To je jedan iz špila preseta za Lightroom koji služe za konverziju u monohromatski oblik simulacijom nekoliko vrsta negativa na celuloidu (i to uz simulaciju nekoliko stepena osetljivosti). Poigravao sam se sa tamnim zonama i gurao sam kontrast do granice očuvanja detalja (to ćete bolje videti na verziji fotografije od 2400 piksela) i scenu doterao do one koju sam zamislio.
Sledeći put ću pokušati neku drugu tehniku konverzije. U međuvremenu, idemo dalje. 
Sad ja kažem, nisam baš akomplišd, fora bi bila da su samo oblaci crno beli ili da samo oblaci nisu crno beli… Onda ti kažeš e pa evo ti pa napravi… Onda ja kažem ne umem čoveče da radim sa selekcijama… Onda ti kažeš šta se onda petljaš… I tako… 🙂
Glavni razlog što sam se na ovoj fotki opredelio za BW jesu ti oblaci, to sam već objasnio. No, ima još jedan, štogod manje bitan, ali ipak opredeljujući razlog: fotografija je u donjoj zoni zakrčena detaljima koji manje iskaču na ovakvoj verziji. Izolovanje jedne boje ili jedne zone nije tako težak posao (izolovanje boje se svodi na povlačenje kontrola, a zonu izoluješ mlatarajući četkicom okolo) i doći će na red nekom prilikom, sasvim sigurno.
Da ne bi bilo da sam na kraj srca, najzad da ne bi ostalo samo na rečima, prilažem još tri verzije te scene: 1. bez ukidanja boja; 2. sa obezbojenim nebom 3. sa obezbojenim donjim delom Pa ti biraj do mile volje
eto vidiš. nambr 2, ja očenj hepi! 🙂
Ali priznaj da ono malo plave bode oči. A kad sklonimo plavu, stvar se svodi na:
Da te preduhitrim: sledeći korak je oduzimanje boje iz sepije, dodavanje malo jačeg kontrasta, i tako to… Tako da zatvaramo krug ka početku, tamo gde smo i bili 😀
I samo da dodam: upravo gledam neke besplatne presete za LR, skinuo sam ih pedesetak, pa dok ne preberem šta će ostati, mogu da primetim da bi očijukanje sa idejama mogl od ase razvije do u beskraj. Zato, sve se nešto mislim… Ja sam svoju ideju ispratio onako kako sam zamislio sccenu pre nego što sam je uslikao. A tebi evo, pa napravi… 😆