Ama, tek što je bio 13. april. Nisam odavno dočekao zoru budan…
Ne može čovek da pobegne sam od sebe: ja sam noćna ‘tica po prirodi. Čim se ukaže mogućnost, to jest kad nema nekih pritisaka na poslu, ostajem dugo budan. Nekad sam redovno dočekivao jutro budan. A protekle noći, začitao sam se nešto i baš mi se nije dalo da prekidam. Kad sam ustao da se spremim za spavanje, kroz venecijanere sam video neke čudne boje. Reagovao sam impulsivno i uslikao istočno nebo uoči izlaska sunca. To je izgledalo ovako:
Slikanje silueta uopšte nije neki težak posao kada se svetlo nalazi iza objekta. Na slici ćete prepoznati dimnjak i zid komšijine kuće, kao i drvo oraha u drugom planu; to često slikam, a prošli ciklus sam čak započeo tom slikom (doduše, dnevnom).
Rekoh, reagovao sam impulsivno. Navio sam mašinu na ISO 1600, izmerio svetlo, video da je jarko, kompenzovao svetlo za –2 eV i dobio kadar iz ruke. Blenda je ostala na f/7.1 od prethodne večeri, kad sam nešto eksperimentisao; srećom, bilo je dovoljno svetla, ali je bilo i previše šuma.
Presuda: mišn NOT akomplišd. 
Od gotovog sam napravio veresiju. Bio sam lenj da uradim kako treba. Najgore od svega: znam šta treba da se uradi i i nisam to uradio. Trebalo je da uzmem stalak i spustim osetljivost na ISO 200, uz blendu f/11 zbog očuvanja maksimalne oštrine; bila bi to ekspozicija od možda jedne petine sekunde, dovoljno za oštru i pravilnu ekspoziciju; tada se ne bih se mučio sa problematičnim šumom na slici. Bilo mi je mrsko da uradim jednominutnu pripremu koja bi napravila razliku u postupku. Sad kad gledate fotku ovako, 640 piksela široku, sve dođe svejedno. Da vidite punu veličinu fotke u ovom i onom slučaju bez naknadne obrade, bilo bi vam sve jasno, jer razlika bi bila velika.
U suštini, kompenzovanje grešaka umanjenjem fotke na polovinu (po jednoj dimenziji; na četvrtinu po površini) uobičajena je tehnika u današnje vreme, posebno kod novih malih fotoaparata koji imaju duplo više piksela na senzorčiću nego što to ima smisla. Ja više nemam potrebe to da radim – osim kad se pokažem kao lenština, što je bio slučaj.
Phui. Idemo dalje. 
Тај петак је био феноменалан за фоткање, небо чисто, облаци природни, дивота једна. Једино ми је криво што при проласку кроз Михајлово нисам стао и изашао из кола, него покушао нешто у трку, и наравно да сам добио срање у колору.
Види ово, нема везе колико је кичерозла, нисам одолео :).
Каже госпоја да сам се нешто много дао на сиграње с фотографијом откако ми се поново основао клуб, ал’ кад види како јој лепо изгледа башта на сликама, све ми опрашта.
Niko da primeti najžešću grešku koju sam napravio, a što se može izvući iz komentara o tome šta sam radio…
Da ne pravim kviz od gluposti: stavio sam ISO 1600, bilo je presvetlo, i umesto da spustim osetljivost na ISO 400, kompenzovao sam svetlo za dve blende. Kad kreneš da grešiš, onda baš grešiš.
Бдење до зоре се рачуна, парадоксално, у сумрачна стања. Велика је ствар и то што си скинуо поклопац са сочива, а све преко тога је чист ћар :љ