Jedna na dan (17): 17. april 2012.

Ulazim u zonu eksperimenata. Sad ste nadrljali.

Uhvatio me neki dremež rano uveče. To sam nekad rešavao tako što sam dremao pola sata ili sat vremena negde ispred televizora. Pošto to ne želim da radim, dao sam se u neke dokone misli dok me dremež ne prođe. I tada mi je palo na pamet da imam novi fotoaparat već dovoljno dugo da je do sada trebalo da ovladam njime – a nisam. I tako, posle jednog jakog čaja od mente, dadoh se u mlataranje. I da vam baš ne nabrajam sve što sam večeras naučio°…

Mislim da sam izvalio 60-70 ekspozicija (sve u nekim grupama za poređenje parametara) kad sam se prisetio da ne bi bilo zgoreg ovekovečiti tu sesiju nekom fotkom prikladnom za objavljivanje. I tako je nastala ova fotografija:

Jedna na dan, 17. april 2012: Я люблю джаз

(pogledaj veću fotografiju)

Ovaj prastari bedž, kupljen u legendarnoj prodavnici Magna Carta na Slaviji u Beogradu u vreme kad sam bio student, čemu ima više od nekoliko godina Winking smile bio je zaturen među nekim sitnim hardverom ko zna otkad. Kako sam ga našao, tako je dospeo na “pano” i sad je u prvom planu. Sve mislim da ga ponesem na Nišville… Da, dobro ste pročitali: tu piše “Ja volim džez” (Я люблю джаз), na ruskom. Just kidding

Presuda: mišn akomplišd. Camera Thumbs up Zadatak na ovoj slici je bio jednostavan, ali za moje iskustvo sa novom spravom još uvek izazovan: da ograničim fokus na bedž i da usput uhvatim sve parametre valjano, tako da ništa ne moram da menjam pre izvoza u JPEG. Dobro de: ništa osim uobičajenog uoštravanja i kontrole raznih intenziteta, što se svakako radi bar u generičkim parametrima kad god se slika konvertuje iz RAW formata; RAW je koristan barem zato da bismo sami to birali, a ne da nam fotoaparat upuca u JPEG u besporatnom lossy procesu. Ovoga puta, kao retko kad, bio sam unapred načisto sa izabranim parametrima. Ako vas zanima, skinite fotku pune veličine i pročitajte EXIF podatke iz nje.

Bilo je ovo uspešno veče. Idemo dalje. Pogotovo kad (nadam se, vrlo uskoro) stigne drugi objektiv (prime 50 mm f/1.4), što je sprava za kreativno ludijanje…

 

___________
° Čekaj malo, a zašto da ne? Hval’te me, usta! Sve što do večeras nisam znao kako treba da radim na svom DSLR-u, a sad znam: da budem siguran kada je manuelno fokusiranje ispravno (pogotovo u polumraku); da budem načisto sa raspodelom snage blica spram uslova u kojima slikam; da pravilno kontrolišem dubinsku oštrinu u uslovima ograničenog svetla; da overim neka scenarija ugrađena u aparat, a za koja sam sad načisto da ih neću koristiti osim ako mi baš dođe žuta minuta. I najvažnije od svega, da zamislim šta treba da promenim od parametara, a onda to i učinim u roku od samo nekoliko sekundi, trudeći se da ne izgubim vreme. Naučio sam još ponešto o tome šta postprodukcija može da popravi, a šta ne može, ali da ne pričam o tome. To nije tema kojom se daje legitimitet škartovima, nego samo uzgredno saznanje kojim mogu da minimizujem “do vraga” situacije koje se, po Marfijevim postulatima, dešavaju samo onda kad nema mogućnosti za popravku.