Da očuvamo tradiciju: novi komad opreme, ergo autoportret. Još će neko pomisliti da sam narcisoidan…
A nije da nije, hteo sam da uredim da aparat slika sam sebe, a ja da se sklonim… Elem, nešto sam pregledao arhive fotografija, pa se setio kako sam tokom jedne od prvih sesija slikao sebe u onom izlogu servisa u Novom Miloševu (sećate li se? To beše prva u nizu drugog ciklusa “jedna na dan”). Ispalo zgodno da uslikam opremu… I onda, večeras se setih da bih mogao da slikam ovaj novi objektiv i da istovremeno pokažem njegovo ključno svojstvo, a to je skoro neverovatno ograničavanje dubinske oštrine. I tako, ispade ovo:
Ova sesija nije bila duga, ali svakako spada u one koje nazivam “lakše reći nego učiniti”. Najpre, morao sam da očijukam sa ISO faktorom, jer sam insistirao na kadru iz ruke na ograničenom svetlu pred velikim ogledalom u predsoblju. Onda, koliko sam se približio, a otvorio blendu do kraja, svaki drhtaj se pretvarao u potpunu brljotinu. Makar sam to shvatio odmah, pa sam rešio da slikam i usput se igram parametrima dok ne dođem do potpuno čistog kadra. Tu sam stao: ova blenda je zatvorena na f/3.5, ali sam iz ruke odradio 1/6 sekunde sa objektivom koji nema optičku stabilizaciju, što je više slučajni uspeh nego veština mirne ruke (štaviše – moja ruka nije dovoljno mirna). Prepoznajete i sami: sliku sam okrenuo vodoravno da bi tekst bo čitljiv; mala mera udobnosti za posmatrača; primetio sam da tekst izvrnut u ogledalu izaziva osećaj nelagode kod nekih posmatrača.
Presuda: mišn akomplišd. 
Čudna mi čuda, reći ćete vi. Čudna mi čuda, kažem i ja. Biće lepših dana kad ću postići da izađem u potragu za zanimljivim kadrovima sa ovim staklom. U međuvremenu, ovo je samo jedna foto-beleška. Na f/1.4, ako izoštrim na taj tekst na vrhu objektiva, logo Canona je skoro potpuno mutan sa relativne udaljenosti od jednog metra (tj. pola metra pred ogledalom). Za puni test dubinske oštrine, moram da uhvatim dan napolju.
Biće i to. Idemo dalje.
Komentari su onemogućeni.