Зен се жали

Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт се родио у иностранству, као Јен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт, али је матичар побркао тастатурне распореде, и уместо Yen – Zen. Не само што је иностранство релативна ствар, него је то и име.

Друго лице (не граматичко) у овом комаду је Мелентије Салашевић, девојачко Салашев, ал’ прадеда служио војску на бугарској граници па му променили презиме, додали му ић, има једног прастрица Салашева. Запослен је, а можда и ради као референт за нешто у министарству за дијаспору и губљење времена. Дипл. метеоролог, што је неко побркао са противградном заштитом (“град величине омањег метеора уништио летину у долини реке…”), и заштитом биља (против спора), па је тако стигао у министарство за дијаспору. Наша прича прескаче представљање, и почиње након силаска с неба у ребра:

– Дакле, господине Де Кок, ви сте дошли да се жалите?

– Извините, али прво да решимо питање мог презимена. Пише се са малим д и великим К.

– Па тако и пише.

– Изговорили сте га са великим Д, чуо сам вас. Но, нисам због тога дошао.

– Изволите.

– Дошао сам због изборног поступка. Странка за коју сам гласао је прошла цензус.

– На шта ту има да се жалите, онда?

– Њена места у скупштини заузимају посланици других странака.

– Како то? Ви тврдите да је дошло до изборне преваре?

– Да.

– Имате ли доказе за то? На ком изборном месту се то десило?

– На свим местима.

Салашевић у овом тренутку одмерава ваздушни притисак, влажност (апсолутистичку као и релативистичку) и самог Зена, за ког никако не успева да се одлучи где да га сврста. Међу скроз ајснуте? Прича сувише разложно. Међу људе са фикс идејом? Није ужагрио очима и почео да доказује. Међу лагане зајебанте? Такве мрзи да се пробијају чак до њега.

– Не разумем, како то “на свим местима” а нико досад није ништа пријавио? Која је то странка?

– Ниједна. Ја сам предао бели листић, гласајући изричито за никог. Бели листићи су прешли цензус. Јесу ли?

– Па, јесу…

– И колико би места ниједној странци требало да припадне?

– Нисам изборна комисија, човече, не знам како се то рачуна. Ајде, отприлике, шест или седам.

– И да ли у скупштини има тих шест или седам празних места?

– Па, не, скупштина је попуњена.

– Ето вам доказа.

Салашевићу је сад још мање јасно с којом врстом будале има посла. Или, још горе, да негде жмирка црвено на скривеној камери, коју он не види. Наравно, скривена и то како ваља. Бар неко ради свој посао у овој кући.

– И што сте дошли баш код мене са тим?

– Рођен сам у иностранству, па су ми у општини рекли да је за мене надлежно министарство за дијаспору.

Салашевић се напрасно замисли, што му се ретко дешава и тешко му је пада. Види себе као капетана Јеротија, како на крају “Сумњивог лица” гађа оног јадника дивитима, плајвазима, регистрима и свим што дохвати. На месту се разболи од носталгије за старим добрим временима. Узима боловање и односи га кући.