Верзија за Атари је дотукла моје идеје о електронској правди (која се своди на “дозвољено је све што програм дозвољава, правила су дата програмом а не било чим ван њега, и иста су за све” (новосрпски: иста су иста за све)). Урадио сам једну ствар коју никад више нисам поновио: направио сам демо. Напросто, ако дуже од пет минута чека да почнете партију, он почне да игра сам. Потпуно насумице. И шта би – за само пет дана, демо је заузео пола топ листе. Обрисао сам га са листе, и заклео се да се такав злотвор више неће запатити у мом програму.
А онда смо ’89 направили фирму и почели да радимо Фокс, који је, јелте, језик за базу података и није згодан за игре. Зато сам нашао Борландов ТурбоБејзик и за њега претабао верзију са Вакса, опет без графике, јер ови проклети писији нису имали графику сами по себи, него како се ко снађе, те у самом бејзику није било графичких наредби. Имао је боје, али смо имали тако мало монитора у боји да се нисам потрудио ни да офарбам “карте”. Наше графичке картице су имале шћђ по јуски стандарду, који је данас углавном изумро (осим у новинама и деловима државне управе) и на данашњој симулацији ДОСа се опет виде витичасте заграде и остали знаци уместо којих су шћђ били убацивани.
Графику сам некако убацио касније, кад сам нашао Мајкрософтов КвикБејзик, који је уз све своје мане ипак имао некакву графику. Међутим, није радило на машинама које га нису имале. Тада још нисмо имали чим да правимо инсталационе дискете, нарочито не за језик који нисмо ни користили, и та верзија је забатаљена. У ствари, забатаљен је цео развој пасијанса, јер сад сам на шест оперативних система имао по верзију која ради, играло се и више се није програмирало.