Историја пасијанса (4)

Пасијанс је чамио полузаборављен неколико година. Од септембра 1998, кад сам га окачио на форум, скинут је само 747 пута, јер је рађен у Фоксу 5 (и захтева библиотеке за њега), а те године се већ појавио Фокс 6. Баталих опет, било је преча посла. Например, преживљавање.

Но, не лези враже, дође 2002. и морао сам да учим јаваскрипт. Како се, Петровићу, учи нов програмски језик? Наравно, поново напишеш пасијанс у њему, добро је, седи.

Објекти се у јаваскрипту измишљају у трку, методи се додају малтене ад хок, и све је то поприлично наопачке у односу на Фокс, где прво све дефинишеш а објекат још није направљен, тек кад завршиш план онда може производња. Опет сам морао да мењам главу… и након само пар недеља имао сам пасијанс као веб страну. И научио јаваскрипт. И избацио поновно играње враћених потеза и оне шаљиве поруке. Оно прво ме мрзело да радим (ионако га никад нисам користио кад играм, а играо сам доста), а оно друго… незгодно је неког непознатог преко мреже, са свог сајта, назвати дилетантом, ко зна, може чоек и да се наљути. Што рече један колега, “програмирај као да је твој корисник крволочни психопата и зна где станујеш”.

Одлетела је и топ листа, јер ово је та међумрежа, то чучи тамо негде на серверу, и обичан упис у некакву просту табелу одједном више није ни мало прост – и славодобитник врхунског резултата би требало некако да га пошаље послужитељу (српски: сервер), а тамо би требало да га дочека некакав програм који би то примио, прибележио, вратио топ листу… што онда постаје динамички веб сајт, са разменом између сервера и посетиоца. Превисоко за обичан пасијанс.

Шта сам додао? Кад се повећава или смањује прозор, карте исто мењају величину – као што је мењају и знаци на картама. Јер ти знаци сад више нису слова, сад су слике у пнг формату. Истина, брзина је умела да буде као некад на спектруму, тадашњи јаваскрипт је радио на мишиће, још се то није изградило, а машине нису биле ни принети данашњим.

Хелп је, наравно, пребачен у неколико ситних веб страна, што је био мањи део посла. Већи је био да се провери да не промакне нешто из старог текста, што више не важи за ову верзију.

Међутим, није довољно да нешто постоји на мрежи, потребно је и да може да се нађе. Гугао је још био релативно непознат. Користио сам га и тада, али већина људи се и даље патила са Алтавистом, Јахуом и оним Џивсом. Држао сам га, наравно, на свом сајту, и окачио линак у потпис на форуму, па се временом накупило играча – немам појма колико, тада још нисам ставио бројач. Мој сајт је, међутим, мењао локацију како сам ја мењао провидура, а тада сам их се баш намењао – четворо за три године, од чега један двапут. И сваки пут је било “мењај кафану, носи свој сто”, што ми је дојадило, па сам га негде у то време преселио на Геоситиз. Ове, међутим, у року од наредне године купи Јаху, и као не брините ништа, све ће остати исто (новосрпски: исто ће остати исто).

Исто, ђавола – та ђубрад су почела без питања да ми убацују рекламе у сваку страницу. Нит сам могао да бирам хоћу ли, ни које хоћу које нећу, нити сам умео нешто да исхакујем да се бар не виде, нити сам имао живаца и воље да се бакћем с њима. Гласао сам ногама. Отворио сам се за невероватних 20 долара годишње и преселио сајт, са све пасијансом, тамо где је и данас. Узгредни добитак: стекао сам трајну имејл адресу, да ме људи више не затурају.

Док је трајало то сељакање, предложи ми један колега, Ози, да он буде домаћин пасијансу. Негде у Аустралији. Пошто је страница скуп статичних фајлова (који мрдају тек код крајњег корисника, на серверу само чуче и не раде ништа), уопште није био проблем да му то пошаљем. Исправила су се два-три бага, настала селидбом, и готово. Држао га је годинама.

Прошло је још осам година, и пасијанс је остао мање више неизмењен све то време. Повремено бих испеглао нешто ако ми баш засмета, недовољно да дигнем број верзије изнад 10.7 или тако неке бројке. Тек 2010 ми је затребало да опет нешто научим на ту тему – јквери (или џејквери, како га изговарају домороци). Лепо је послужило, текст странице се скратио са 25 килобајта на 14, ради штогод брже и елегантније, и оних пар дијалога лепше изгледају, редни број верзије је отишао на 10.15 и то је то. Сад ми тек паде на ум: хелп нисам дирао. А можда ни не треба, то ионако нико не гледа.

Откако сам поћушкао бројаче на скоро све странице на сајту, опажам дружину од двадесетак редовних играча – и сви су из Војводине, осим једног из Београда, и недавно једног из нешто јужније. Не знам да ли то има везе са суштином, мени баш није јасно.

Пасијанс се и даље налази на истом месту, и зато уз ову завршну причу нема слика из историје, јер можете све уживо да видите на оближњем монитору, и пуцате у екран (српски: скриншот) до миле воље. Изволте на играњац.

И шта је исход свега овог? Ето, научио да ређам овај пасијанс. Некад ми је излазило једва 10% партија, сад уме да буде и преко 60%. Можда сам спор, али сам упоран.

п.с. За враћање потеза куцнути минус на нумеричкој – мени тако згодније, може да се игра једном руком, 1-2-3-4 и минус, зато сам тамо и ставио 🙂

3 komentara na temu “Историја пасијанса (4)”

  1. išlo je dobro, obzirom da sam herojski izdržao cela dva pasusa helpa. 843, so we stand at 0:1. jedno vreme je bilo odlično, ja klikćem a igra mi sama namešta da pakujem karte. ali onda sam stigao do 5, imao samo jednu opciju… i tada sam dobio šutuguz.

    1. Не знам како то да схватим… тај центаршут. Кренеш нову партију, учиташ поново и онда ти приде лепо заборави колико ти се пута није затворило/отворило. Што у ствари никад нисам схватио, да ли ми ту отварамо затворен, или затварамо отворен пасијанс. Код оних са много ничице карата је јасно, њих треба отварати, него код овог који креће отворен, ту ми суштина измиче.

Komentari su onemogućeni.