Ulica Bejker

Kako da prođemo sedamdesete bez najomiljenijeg pasaža na saksofonu na svakoj radio stanici koja je držala do sebe?

Ne znam da li ste primetili: “Baker Street” je pesma koju je moguće slušati ko zna koliko puta u krug, a da ne dosadi. Ne znam zašto je tako; verovatno zbog genijalnog sklopa melodije, valjajućeg ritma i perfektne produkcije. Meni najdraži detalj je onaj furiozni ulet gitare na 4:49.

Još malo pa vikend. Imaćete šta da zviždućete dok se ne opustite sasvim.

Историја пасијанса (2)

За младе програмере који нису успели да по опису сами напишу своју верзију пасијанса, у овом наставку објављујем осамнаесту верзију програма. Пошто тада нисам имао штампач, а ни касеташ, програме сам снимао на тракаша, што је све појела помрчина, а овај сам… сликао са екрана. Штета, не виде се боје.
пасијанс за прекуцавањеОд ’86 до ’89 сам радио у СТОУРу (сложена и тешка организација угроженог рада), прво на Партнеру, што је већ била озбиљна машина, са процесором з осамдесет, оперативни систем ЦП/М, а онда су ме пребацили на ПДП, па на Вакса. Игара на Партнеру није било, али сам нашао да има неки ЦБ80 бејзик, од Диџитал Рисрча, и претабао пасијанс на њега, па после и на ПДП бејзик (који је радио и на Ваксу, без већих измена). Наравно, графике није било. Није било чак ни специјалних знакова за боје карата, па сам морао да обрнем талон, да се карте ређају усправно, а буду приказане као текст. Црне сам ставио да буду инверзне – зелена подлога са црним словима. Поруке за четврто ређање су остале, а направио сам и топ листу. Убацио сам и “колико има сати”, на слово Т, јер се на Ваксу куцало контрол+Т а он би исписао тачно време са подугачком поруком и уништио два реда на терминалу. Слика је, у ствари, могла да се збрља ако улети било каква системска порука. Због таквих ствари сам имао и додатну рутину која би исцртала цео екран испочетка, кад затреба, на слово дублве (од милоште звано да бљу).… Nastavite sa čitanjem >>

Kako nežno probuditi dete

Šta da radite kad dete reaguje nervozno i burno u času kad morate da ga probudite? Ko god je probao, zna kakav je to rebus: ni mamina nežnost ne uspeva. Rešenje, izgleda, ipak postoji, ako prepustite uvežbavanje tehnike starijoj braći i sestrama, kao u sledećem klipu. Dakle, najpre naučite dete da voli grunge, a onda mu pustite muziku kad želite da ga probudite. To izgleda otprilike ovako:

Svojevremeno sam stavljao tajmer na radio stanicu na muzičkom stubu koji smo imali u dnevnoj sobi. Funkcionisalo je dok nismo oguglali. Ovakve eksperimente nisam pravio.

Jedna na dan (47): 17. maj 2012.

Ne, neću vas gnjaviti ovom igračkom kao što sam davio sa klikerima (ali klikerima hoću, kad dođe vreme). Ovo sad je pitanje časti…
Sve je počelo tako što sam, skoro u isto vreme, radio neki test kontrole oštrine objektiva (tehnička priča, momentalno nebitna) i primio neke kritike svojih par fotografija na nekakvom šalala forumu. Za onu jučerašnju fotku, jedan šalabajzer me je pitao “a zašto si preturio fotografiju u sepiju”. Došao sam na ivicu da pobesnim, mada mišljenje dotičnog nije bitno – pogotovo što ja znam da ono nije prebačeno u sepiju nego sam pešice izolovao boje u sceni, i to više pre slikanja nego u postprodukciji. Dabome, hteo sam da proverim šta se zapravo dešava. Pet minuta kasnije, imao sam sledeću fotku spremnu za slanje:

Jedna na dan, 17. maj 2012: opet lokomotiva

(pogledaj veću fotografiju)… Nastavite sa čitanjem >>