A onda opet korak po korak, nogu pred nogu… Dok ne uhvatiš esenciju zlatnog sata. I to na obali Dunava koji nikad nije lep i plav, ali je ponekad lep i zlaćan.
Jednom davno, pročitao sam ko zna čiju misao da fotografija počinje tako što vidiš kadar koji se ukazuje pred tobom. Ako ga drugi i ne vide, tvoje je da ga prepoznaš, uhvatiš i predaš svetu da vide i drugi…
I tako, šetajući kejom u Kladovu u predvečerje, jednog časa ugledam neodoljivo zanimljivo prelivanje dve boje zapadnog neba, i to tačno u zoni objekta na koji može da se spusti pogled:
Ovde nema šta da se kaže osim toga da sam jedno hteo, a drugo usput naučio. Elem, hteo sam da se voda mreška, a ne onaj mlečni efekat koji nastaje dugom ekspozicijom. Najzad, tronožac mi je bio u kolima na parkingu hotela i bilo mi je besprekorno mrsko da se vraćam po njega. Bilo mi je mrsko i da tražim optimume, pa sam postavio režim ekspozicije, turio 1/125 s jer sam radio iz ruke i sa punih 85 mm zuma, pa sam usput stavio i aftamacki ISO faktor baš da vidim šta će da ispadne… Aparat je onda odredio f/5.6 (najveći otvor blende na toj žižnoj daljini) i prihvatljivu osetljivost ISO 800. I dobijem tačno ono što sam zamislio.
Presuda: mišn akomplišd. 
Kao prvo, uhvatio sam te čudne boje, a kompozicija je takva da apsolutno vodim vaš pogled onuda kuda određuju detalji koje sam odredio. Posebni uspeh je to što sam uspeo da za nekoliko trenutaka odredim one tehničke uslove koji su me doveli do zamišljenog rezultata. Nije ta fotka ništa naročito, mada se može svašta naknadnom obradom (kojom se, osim izreza, nisam osobito bavio). Međutim, upamtiću je kao jednu od prvih koje sam dobio tako što sam konačno ovladao (bar nekim) resursima i iskoristio ih da dobijem valjan rezultat.
Napredujem…
Лепо место то Кладово… јелда.
Što Igor ima običaj da kaže: sinhronicitet.