A onda sam lovio kamene glave po Đerdapskoj klisuri… Kad prvi put ideš nekim putem, pa još imaš volan u rukama, onda saputnici moraju da budu tolerantni: zastajkivanje je uobičajena tehnika nas koji volimo da handlujemo fotoaparate u svakoj prilici…
Uglavnom, Đerdapsku magistralu sam upoznao tek prošle godine, ali tek od onog izlaza s puta od Negotina, kada smo izašli na Donji Milanovac. I onda ono sranje od puta sve do Golupca, daleko mu lepa kuća. Posle uživanja kroz Rumuniju, agonija kroz Srbiju. Toliko smo mimo sveta da to ni trojica onih pijanih glavonja što su se rodili pre roka neće ispraviti.
Ali zato ima iznenađenja uz put, poput ovog:
Prvi čestit parking-vidikovac na putu od Kladova ka Donjem Milanovcu je onaj sa kojeg vidite ulazak u Kazan. Sledeća stajanka otkriva glavu dačanskog kralja Decebala klesanu u kamenu. To je najveći kameni lik u Evropi, nastao u periodu 1994-2004. godine, što je inicirao neki moj zamalo-pa-imenjak. Gle detalj:
No, moj zadatak je bio da uhvatim čestit snimak u golo podne. I opet, pouzdao sam se u mogućnost da iz tamnog izvučem detalje, a da kontrast izazovem u naknadnoj obradi. Tako i bi.
Presuda: mišn akomplišd, ali labavo. 
Osim turističkog škljoca, nema tu mnogo ni ideje, ni obrade, ni prilike da se načini nešto kreativno. Istu ovakvu fotografiju, koristeći sličnu opremu, načiniće mrzovoljni Srbin, veseli Nemac i posvećeni Japanac. Takvo fotografisanje je trivijalno, mada ponekad nužno, jer jedina alternativa jeste da do fotke uopšte ni ne dođe. Sačuvao sam šta sam mogao tokom slikanja i zato ispade pozitivan rezultat. Loše doba dana za slikanje – bez obzira na činjenicu da ja ne bih čekao sledećih šest sati na povoljno svetlo – te rezultat nije ni mogao da bude bolji.
Svejedno: overio sam i to.
Komentari su onemogućeni.