“Zašto se petljaš sada ovde? Šta radiš sa tim fotoaparatom? Beži odavde! Slikaj kad bude gotovo!”
Samo Jasna zna kako to iuzgleda živeti sa ludakom. Odajte joj priznanje na taktu i strpljenju. Ama, pomogao bih joj kad bih znao kako – što je teško s obzirom na to da sam ja glavni negativac u priči… 
Uglavnom, subotnje veče je prošlo u druženju sa uskim krugom prijatelja, ovog puta u našem domu. A kad je Jasna dobro raspoložena za neku prigodu kao što je to bio slučaj tokom popodneva u pripremi za goste, onda tu ima raznih hedonističkih cirkusa. Njene sezonske sveže salate su legendarne. Ne verujete? Poverovaćete kad vidite ovo:
Može li prostije? Paradajz, krastavci, crne masline, sjenički sir, rukola i maslinovo ulje: jakog li recepta! Mere: od otprilike do međutim; od odokativnog do kako vam se čini plus kapljica; i nadasve, od koliko smo gladni do koliko čega ima…
Presuda: mišn akomplišd. 
Mada… Iako je jasno gde se nalazi fokus, prednosti nisu baš najjasnije svima koji prođu tuda. Pravi cilj fotografisanja hrane, osim dokumentarnih svojstava, upravo jeste to da vam procure sline. Meni kao žrtvi svakodnevnih bahanalija svakako nije lako, pogotovo zato što sam subjektivan u ovenjivanju, ali šta se tu može. 
Idemo dalje: hrana je beskonačno velika tema za slikanje…
Чегбре, стани мало… слине цуре на нос, кад се прехладиш. Мени, кад видим или још пре кад намиришем добру клопу прораде пљувачне жлезде, понекад тако нагло да некад морам да их протрљам да ме мало прође. Још нисам установио кад се јављају оне подјезичне а кад оне иза умњака.
Него, салата. Кад сам био клинац, салате је било укупно једна врста, а од тога се, наравно, највише тражило тзв срце од салате, оно бледуњаво а хрскавије, из средине. Сад видим да су се запатиле те путеруше и остале америчанске сорте, где је цела она тако бледуњава и хрскава… и нема више онај укус. И данас у башти узберемо баш онако древну (по совјетском композитору Старинском) дункл тегет зелену салату. Укус :)… слистили смо је до последњег листа.
Gde ste našli rukolu..? Nema je nigde vec neko vreme..
Rukolu je Jasna nabrala u našoj bašti 🙂 Zahvaljujući nekim dobrim ljudima, pre dve godine smo došli do semena rukole, a od onda se brinemo da deo roda pustimo u seme, pa imamo dovoljno za svoje potrebe.
Mi razbaštinjeni (iliti bez bašte) se snabdevamo u Veru, imaju poprilično svežu rukolu svakodnevno.
A mi razbaštinjeni ljubitelji rukole, koji nemamo Vero u blizini, morali bismo da počnemo da razmišljamo o saksijama, na primer 🙂
Može i to, dakako. Ne znam kako stoji stvar sa zalihom semena, ali u nekom sledećem kontigentu bismo mogli da te se setimo 🙂 Poenta sa rukolom baš i jeste da se jede mlad list – stariji ispadnu gorki – tako da valja sejati često pomalo, kako bi uvek postojao lager za jelo.
Sad se ja ovde nešto guram kao a vodim proizvodnju rukole, a sva je istina da čak ne znam u kom kraju bašte se nalazi
Reći ću Jasni, a ona će se već setiti kad dođemo do više semena.
E, super, hvala puno! 🙂
Usput, salata izgleda savršeno. Pozdrav za Jasnu:)