Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je preživeo smak sveta zakazan za tamo-neki decembar 2012. godine.
Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, pokušavao je da smiri situaciju.
– Dobro, ljudi, dobro! Smirite se. Dajte da se organizujemo!
Malo ko je slušao. Autoritet Đurđa Talaševića niko nije dovodio u pitanje. Do sada. Ni sada se niko nije eksplicitno pobunio, ali vreme koje mu je trebalo da bi ostala šestorica obratili pažnju na njegovu priču je iz dana u dan postajalo sve duže.
– Ljudi, svima nama je jasno da hladnoća stalno ulazi. – Znao je da ovo i promrzli vrapci znaju, ali nekako je morao da napravi uvod u priču. – Ove daske koje smo nekako pričvrstili za prozorske otvore nisu dovoljne da zadrže mraz.
– Pričvrsti ih ti bolje, ako znaš!
Đurađ je znao da će neko uleteti sa ovim ili sličnim izgovorom, ali da ne bi pravio incident namerno se okrenuo pomenutim daskama, praveći se da ne zna ko je autor gornje zajedljive upadice. Prostorija u kojoj su provodili prethodne dane (bolje reći noći, jer su danju uglavnom bili u potrazi za hranom, ogrevom i još nekim preživelima; nebitan je redosled) bila je nevelika, a i dimenzije joj nisu bile jasno definisane; u stvari, niko nije želeo da se upušta u istraživanje daljih delova prostorije, jer su bile odveć mračne da bi ih i zimsko dnevno svetlo osvetlilo (noćom su izvore svetla koristili za ogrev).
– Dogovor je da svi preko dana donesemo što nađem za ogrev i što nađemo za jelo. Ogreva slabo ima i to brzo potrošimo za grejanje i dok pripremamo hranu.
– Tako je! – složio se Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, koji je prvi smogao hrabrosti da se javi od svih ostalih sagovornika/slušalaca.
– Sreća je da su ovi dani hladni, pa se hrana ne kvari brzo i možemo je u vrećicama držati na štriku. Ali problem sa grejanjem kad nestane ogreva i dalje postoji.
– To jeste. – nastavio je Jen. – Evo, baš smo sada raspravljali o načinima kako da se zgrejemo u ovoj prostoriji. Ovo spavanje uz bliski fizički kontakt mnogima od nas ne prija.
– Ma nemoj!?
– Čekajte! Stanite! – Đurađ je osetio da situacija odmiče kontroli.
– Da. Svi smo mi povećali svoje pragove tolerancija. Kriza je, je l’ te? Ali je isto tako činjenica da među nama nema ženskih osoba, pa je sve više onih koji sumnjaju u časnost namera onih drugih u tom bliskom kontaktu.
– Da, ali baš to odsustvo ženskih osoba nam je, pored psihičkog mira u ovoj našoj maloj zajednici, dalo i slobodu da se grejemo na “izduvne gasove”.
– Tako je!
– Ljudi! – zavapi Đurađ. – Ljudi, smirite se!
– Al’ oni sve manje greju. Zbog nedostatka hrane, pa digestivni trakt…
– Ne. Nije zbog toga. Problem je u tome što neki od nas ovde zabušavaju i ne ispuštaju gasove.
– Ma nemoj!?
– Zato predlažem da svi mi ovde odmah sada prebrojimo gasove.
– Dajte, ljudi, zadržite malo dostojanstva! – uzviknu Đurađ.
– Ne. Ima da prebrojimo gasove, jer to je osnova naše zajednice. A da bismo bili sigurno da nije problem u hrani, donećemo i vreće.
– Idem ja! – uzviknu Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson i uputi se ka izlazu pre bilo čije reakcije.
– Sad ćemo lepo prebrojati gasove i odmah saznati da li nedostaje neka vreća.
Đurađ Talašević je nemoćno seo na pod.