Koliko se samo ljudi trudi da objasni svojoj okolini šta je to zapravo bilo i kako se desilo. I ko je koga i kako je ko kome i uostalom kuda je kako koliko pa zamalo otprilike šta. Fascinantno: to su ljudi koji svoje tzv. mišljenje menjaju češće nego gaće…
Kako su samo uporni. Ubiše se objašnjavajući kako je ovo lošije od onoga, a ono bi bilo bolje od ovoga. Kada bi se to pokazalo kao tačno, to bi značilo da nije tačno sve ono čemu su mnogi od nas bili svedoci. U svojoj uvređenosti zbog poraza, kompromituju se čak i oni koji su do juče bili neka od najčasnijih lica demokratije. Jedan je čak uporedio pobedu ovog, kako se zove, sa pobedom Adolfa Hitlera 1933. godine. Pa kad je već tako, zašto nije uporedio poraženog sa Alfonsom Kaponeom? Verovatno zato što se stidi svog pulena.
Greše i kažu da ne greše, jebote. Što ono reče Mujo kad ga je Fata zatekla sa drugom na gomili? “Nisam!… E, lude li žene! Pa da li ti više veruješ svojim očima ili meni?”
Hajde, sad je bilo dosta. Vratite se svom poslu ako ga imate, svojoj brizi ako vam je važnija od tuđe, svojim planovima ako se uopšte usuđujete da planirate. Pronađite neku drugu temu, pa makar to bila neka nova petparačka serija na televiziji.
Poreska uprava planira da oporezuje IT izvoz i rad od kuće.
Pošto se ovo odnosi i na mene, koji je od države do sada dobijao samo račune i pozive u rat, citriraću jednog komentatora:
PLATIĆU VAM PREKO PAYPALA, BARABE!
Idite i oporezujte turbo folk, džukele! Oporezujte one što su profitirali od ratova, ako smete, pas vam mater! Ja devize unosim u državu i trošim ih ovde. A šta vi radite? Hajde, priznajte šta radite sa devizama.
Nećete mi doakati. Uvek ću biti korak ispred vas. A ako vam je baš toliko stalo da emigriram iz Srbije, recite mi odmah. Mogu da biram Segedin i Temišvar – oba grada su na po 75 minuta vožnje od moje kuće.
Šta? Nijedan poen od Azerbejdžana? Da se odmah raskine ugovor o autoputu.
Nijedan poen od Turske? A sve serije smo im kupili, sram ih bilo!
Za ostale nije bitno. Pogotovo od zemlje onog Engleberta HumpenlumpentandaramandaradiNka.
Uostalom, Albanka je imala najbolju pesmu.
Postoji jedna istina:
Prvi koji se izvini, taj je najhrabriji.
Prvi koji oprosti, taj je najjači.
A prvi koji zaboravi, taj je najsrećniji.
Pamtite li više gluposti nego što vam to prija?
Oni šupci iz RIAA (asocijacija muzičke industrije Amerike, skup institucija koji muzu umetnike pod tobožnjim izgovorom da ih štite) navalili su na sajt LimeWire i tvrde da su im oni dužni, pazi sad, 72 biliona dolara. Da ne bude zabune, misli se na 72 hiljade milijardi iliti 72 miliona miliona dolara, 72×1012 dolara. To je nešto malo više od svetskog bruto dohotka.
Ja mislim da su pogrešili. Dug nikako ne može da bude veći od 69. Biliona. Dolara.
A kad smo kod žderanja dolara… FejZbuk je nedavno izašao na berzu. Nije dugo prošlo, a akcije su se strmopizdile – samo protekle nedelje, pad je iznosio 15,7%.
Bono, onaj što nije nosilac rekorda nego rekord, pokazao se daleko alavijim nego što smo mogli da pretpostavimo: osnovao je hedge fund i uložio te tuđe pare (a delom i svoje) u fejZbuk. I u tom manevru je pukao, zasad, oko 340 miliona dolara.
Ima Boga.
Pazi sad.
Vidiš? Gledaj detalje:
Tako se to radi….
A tekst… Kao da su ga pisali za PC Press. Tamo vole da lupaju crtica-e na padeži-ma. I još kažu da rade po pravopis-u.
Pametan čovek će rešiti problem. Mudar čovek će izbeći problem.
Bono će dobiti sisu da se smiri.
Scott Kelby i družina su organizovali prvu Google+ konferenciju za fotografe u San Francisku. Bilo je dobro, lepo, pompezno, a buru oduševljenja je izazvao Sergey Brin koji se pojavio bez najave, a sa namerom da propagira Project Glass.
Čudna mi čuda. O tom konceptu “čovek-hoće-da-postane-android” sam slušao na jednom predavanju koje je tadašnji šef Microsoft Research Labs Cambridge upriličio za posetioce prvog regionalnog takmičenja Imagine Cup u Kembridžu. Prototip je još uvek bio iza kulisa, ali je postojao već te 2004. godine.
Albanka, kažem. Ovakva pesma se nije pojavila na Eurosongu godinama.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Vic ide otprilike ovako:
Kviskoteka. Igra detekcije…
Voditelj: Osoba A, molim, predstavite se.
Osoba A: Ja sam ludak.
Voditelj: Osoba B, molim, predstavite se.
Osoba B: Ja sam ludak.
Voditelj: Osoba A, molim, predstavite se.
Osoba C: Aaaaaaarrrrghhh! ROARRRR! Grrrr!
Postoji i nastavak, ali nalazim da je nepotreban. Tek, osoba C je nadmudrila i voditelja i ostale osobe iz igre detekcije i takmičare i publiku u studiju i režiju i gledaoce ispred malih ekrana i novinare i političke analitičare i ekonomske analitičare i psihoanalitičare. Niko nikad nije uspeo zbilja i da dokaže da je ta osoba ludak.
Živite li mirno? Jeste li uspeli ono što je uspelo meni, ali tek nakon što sam prepoznao koliko je to bitno – da ne morate nikad, nikoga i ni zbog čega da lažete? Taj model je savršeno jednostavan, drugim rečima – savršen sam po sebi. Budite slobodni da me obeležite kao arogantnog stvora, ali ja živim baš takvim, jednostavnim životom u kom nema potrebe za lažima. Politikom neka se bave oni koji moraju. A to što komentarišem politiku… Jednom je jedan što se potpisivao sa “pl poz m” rekao “bavim se politikom da se politika ne bi bavila mnome”. On se bavi, ja komentarišem i samo podsećam naletače ko je ko u toj relaciji.
Oni pizde i čupaju sebi kose. Ja ručam mirno. A i vama želim prijatan ručak.
Ej, brate, opet si onaj stari, sve si kaz’o. Molio bih te, ako može, da sledeći “Utovar nedeljom” gurneš u subotu. Zašto? Zato što nisam u prilici da budem uz računar sledeće nedelje. Ujedno bi i Bono fasovao jadan dan ranije.
Neko je tamo bio dokon (‘ajde!) ili od nekog sa strane čuo da IT izvoz, (izražen u novcu) veći od izvoza malina (takođe izraženog u novcu); nekih 2,5 puta, al’ nebitno. Bitno je da malinari iz godine u godinu imaju garantovanu otkupnu cenu, a ako im nešto nije po volji – začas blokiraju puteve (bez ikakve zakonske posledice). 🙁
Грба ће да им блокира интернет софтверским трактором 2.4, па неће моћи да гледају порњаву из својих кабинета. Тај порез се више неће ни спомињати.
Moj omiljeni citat iz kratkog staža u Poreskoj upravi koji sam priredio sebi tokom četiri meseca pakla, na početku te avanture i u toku posete centrali u Novom Sadu: “Nema informatike u flijalama”. Dešavanja tokom tog vremena su bila takva da sad više ni ja ne verujem u verodostojnost svega što se tada događalo, pa ne vredi da prepričavam.
No, to stanje po filijalama PU zbilja uliva nadu.
“Код нас ти, друже, нема ситуације.”
Како то, “нема информатике”? Све на рачунаљке, мастионице и пера?
Čuj, čovek je u toku susreta skontao da o nekim stvarima znam više nego on, pa je pokušao sa zastrašivanjem. Siroma’ čovek, nije znao da se ja baš na zastrašivanje ložim najbolje, pa sam nakon toga činio razne nepodopštine – na primer, u obrazac nekakvih izveštaja u Excelu sam uneo formulu za zbir umesto da se zbir unosi pešice, pa sam hakovao paketsko štampanje računa da ne bih morao da štampam 1000 računa ispočetka nakon što je proces pukao tu negde, pa sam presložio IP adrese u celoj 192.168.x.x mreži tako da se na osnovu broja može znati gde se računar nalazi (zbog toga sam morao da pišem izjavu, taman kap koja je prelila da kažem da odlazim) itd, itd. A kad sam podneo zahtev za raskid radnog odnosa, pitali su da li postoji nešto što može da me zadrži, pa sam rekao “naravno: informatika u filijalama”.
Inače, da se radilo računaljkama, mastionicama i perima, kategorički tvrdim da ne bi bilo sporije. OSIM kad idu u fendovanje. Onda postižu brzinu dostojnu jata pirana.