I posle pričaj okolo kako si jeo prirodno voće…
Bilo je vreme kad sam toliko voleo jagode da sam ih jeo dok me stomak ne zaboli (i šta već biva potom). A onda su došli iz belog sveta da nam objasne kako se gaje jagode. Pa čak i kako se jedu. Pratio sam proletos na pijaci kako se razvijalo ono plastično đubre koje nazivaju jagodama. Najpre su negde u martu osvojili boju. Onda su početkom aprila osvojili oblik. Negde krajem aprila su ovladali mirisom, a polovinom maja je pristigao i ukus.
Međutim, ima anomalija, kao i kod svake druge prirodne stvari sa kojom se čovek previše igra. Poput ove:
Da, znam šta mislite. Ali ovo je stvarno jedna jagoda. A ukus joj čak nije bio loš, ocenio sam neposredno posle kratke foto-sesije. Da li sam njome impregnirao stomak ili će početi da mi svetle oči u mraku, zbilja ne znam da vam kažem. A ne znam da kažem ni zašto sam bio nepažljiv u određivanju parametara pri slikanju.
Presuda: mišn not akomplišd. 
Bez ikakvog suvislog razloga, nisam pazio na to da treba da pritvorim blendu (svejedno je, jer već radim blicem) kako bih održao celu jagodu u fokusu. Napravio sam školski faul: izgovori tipa “ja sam to tako hteo” mogu da prođu na nekom drugom mestu, ali ne i ovde.
Sad mi dođe da opet slikam neku jagodu, jednu ili više njih, iskosa, čisto da overim umem li da napravim potpuno oštar kadar ili ne umem. U slučaju da “ne može” (čitaj: ne mogu), tu je negde i G6 koji nema takvih problema. Phui…