Nek zawlada duh fejzbuk-generacije!
Ministarstvo prosvete (i nauke) je obučilo osoblje koje će ocenjivati testove tzv. male mature. I to je dobro. No, iz raznih (međusobno nezavisnih) izvora do mene je došla informacija da su tokom obuke budući ocenjivači usmeravani da ignorišu pravopisne greške u odgovorima, ako se pitanje ne tiče baš pravopisa. Takođe treba da ignorišu i ako neko dete tokom odgovora malo pobrka latinicu i ćirilicu.
Po pravilu pitanja moraju biti ispisana na ćirilici (pogledati član 10 Ustava Republike Srbije), a deca mogu odgovore da pišu na bilo kom pismu. Nemam ništa protiv ovoga, ali mislim da bi “pravilnije” bilo da testovi budu štampani i na latinici i na ćirilici (znam, znam, poskupljuje štamparski proces), pa kojem detetu koji test zapadne na tom pismu mora i da piše odgovore. Uz gornje ignorisanje pravopisnih grešaka i pomenuto poštovanje slobode izbora pisma možemo doći do sledeće situacije:
Pitanje: Који је познати српски писац написао књигу “Вита јела зелен бор”?
Odgovor: bRaНko W. рAdicewIc
Bravo! Odgovor je tačan!
Stvar je logična, zar ne? Neko se u Ministarstvu prosvete dobrano “navukao” na Fejzbuk i(li) slične “socijalne slučajeve”, te ovladao mladalačkim načinima pisane komunikacije i sada pokušava obukom da ocenjivače pripremi na eventualne pojave u testovima.
Šalu na stranu, jer joj za ovakve stvari nije mesto. Svima nam je valjda jasno da ni kulturološki, ni naučno, ni tehnološki, ni politički, ni dodaj-sam(a) nismo svetska (vele)sila i u tom smislu smo podložni uticajima “spolja”, pa se to svakako ogleda i u jeziku kojim govorimo/pišemo. Ali to nije argument da svoj jezik ne gajimo i usmeravamo sopstvenu decu da ga koriste. 
Činjenica je da su nam institucije (godinama terane i najzad) oterane u q*ac, pa tako i institucije koje bi trebalo da brinu o našem jeziku i pismu, te je briga o izražavanju naše dece prebačena roditeljima u naručje. No, ovakvo ponašanje Vlade (koja god da je) praktično sistemski uništava i ono malo truda koje (pojedini) roditelji ulažu u opismenjavanje svoje dece.
Nameće se pitanje kakva je smernica data ocenjivačima kako da postupaju sa greškama u rešenjima matematičkih zadataka?
Задатак ових влада гледе образовања је јасан – створити мороне којима никад више неће пасти на памет да нешто мисле својом главом, постављају незгодна питања и разгибају и једну вијугу више него што треба за испашу. У случају да разговор оде на незгодну страну и изазове некакву пукотину у илузији, да им проради рефлекс и да сами промене тему.
Све колеге које знам из своје просветитељске фазе кукају како у програму траже све мање и мање. Више не ни да се зна напамет, ни да се разуме, него само да се препозна. Поклањају по оцену више, а онда веће то извуче на просек 2,6.
Дакле, за математику, ако знају из чега је питање, пролазе.
Svaka vlada na svetu želi da ima deebeeeeooo sloj društva koji ne razmišlja, ustrojen tako da sam za sebe misli da razmišlja (ovo već zalazi u domen filozofije). Tu i tamo se potkrade neki nadprosečan, ali samo da kao izuzetak dokaže dobro postavljen sistem. Demokratija je društvo u kojem pet budala nadglasa četiri genijalca.
Živi sam svedok i priloga i komentara. U tom tamnom vilajetu ima jedna svetla zvezda, koja se trudi da bude bolje. Ta zvezda je davala u prvom razredu ocene, velike i male, mada to nije po programu. Ta zvezda tera decu na svoje mišljenje!!! Ta zvezda tera mame i tate da igraju sa svojom decom na roditeljskom itd. Majke mi!
Ako prestane borba, prestaje i nada!
To bi bilo dovoljno reći, ali mi pade na pamet fudbal od sinoć. “Oni što zezaju Merkelovu” su kod 0:4 zapevali i nisu stali, uopšte! Da li ste čuli to? E, to je to.
Ako vam je promaklo pročitajte bar jedan novinarski utisak, sa akcentom na poslednji pasus:
[Nažalost, link je sad mrtav, prim. Grba]
Kako za loptu, tako i za pravopis.
I tako… Jedared su tokom čitave ove afere (koja izgleda još uvek traje) pitali ministra kako će se tačno ocenjivati odgovor na pitanje koje se ne tiče pravopisa, ako je odgovor tačan, a ima pravopisne greške. Odgovor je bio vrlo konkretan: “Takvo uputstvo (za bodovanje takvih slučajeva) uopšte ne postoji. Ukoliko bude bilo pitanja povezanih sa pravopisom, biće potpuno jasna”.
Pogledao sam pitanja iz maternjeg jezika. Nije
mnogonimalo prostora ostalo za (namerne?) pravopisne greške u odgovorima koji se ne tiču pravopisa.Deluje da je priča oko ignorisanja pravopisnih grešaka prenaduvana. Oni koji su znali (makar oblike) pitanja, znali su i da je priča prenaduvana, ali su svakako bili u manjini. Što nekad i nije loše… Naduvavanju priče je, pored sistemski uništavanog sistema obrazovanja, svakako doprineo i pomenuti ministar (sa pratećim savetnicima, sekretarcima, poslušnicima, poltroncima,…) da
vajući i izlažući krajnje smešne argumente. Jedan od njih se ticao činjenice da nastavnik matematike, na primer, ne ocenjuje pravopis maternjeg jezika kada ocenjuje zadatak (u zadatku u kojem se zahteva makar deo opisnog rešenja). M’s’m, ako ćemo tako da posmatramo stvar, ni nastavnik srpskog ne ocenjuje tačnost matematičkog izraza u nekom pismenom zadatku.Nisam video zadatke iz matematike, ali ‘ajde da probam(o), čisto vežbe radi, da pretvorimo (ne)pismenost maternjeg jezika u njen matematički pandan:
P: Perica ima košaru u kojoj je pet jabuka. Jovica mu u košaru doda još dve jabuke. Koliko sada ima jabuka u Peričinoj košari?
O: 5 – 2 = 7
Odgovor je tačan, ali je rezultat matematičke operacije netačan. Šta/kako bodovati u ovom slučaju?
Пошто сам пет година био у тој кожи (такорећи кожном повезу), и оцењивао задатке, систем ми је био такав да бодова увек има 50 до 55, а задаци носе своје, већ према тежини. Оцена се добијала по некој скали, према бодовима. Минимум је био, ваљда, 2,3 или тако нешто.
За овако нешто, да је задатак носио својих нормалних 11 бодова, добио би 9. Скинуо бих један за превид & брљотку, други што није приметио па исправио (дакле није проверавао).
Али сам итекако скидао бодове за неписменост. Ко, например, ради IX писмени задатак (јер је чак и наслов преписао од оног испред себе, а тај је V писао из два потеза, па су црте штрчале испод укрштања), ко не уме да се потпише (Кујунђзић, Кујундзић, Кујунђић, … до краја године је научио)… бивало је тога доста, и више сам волео да радим у школи која издаје дипломе него клоалет папир са печатом.