David Gallo je okeanograf koji kaže da smo istražili samo oko tri procenta sadržaja okeana. U onih 97%, kaže on, ili se ne nalazi ništa ili se nalaze iznenađenja. Da bi nam skrenuo pažnju na to koliko malo znamo, spremio je kratko predavanje na konferenciji TED i najpre pokazao nešto malo iz mračnih dubina, a zatim apsolutno fascinantne pojave koje se nalaze u plitkoj vodi. Pogledajte.
Sasvim sigurno ste i ranije čuli za tezu da bolje poznajemo površinu Marsa nego dno okeana. Sad, to jeste tačno u neku ruku: i Mars i dno okeana su mapirani do kraja, ali pretiče činjenica da o Marsu znamo više nego o okeanu. Pomalo uvredljivo po inteligenciju, zar ne?
Da me ne razumete pogrešno: moja lična fascinacija svemirom, uključujući Crvenu planetu, daleko je veća nego fascinacija podvodnim svetom. Nalazim da su težnje čoveka, koliko god bile razuđene ka stotinu ciljeva, potrebne baš takve, jer motivišu ljude na razmišljanje i delanje. Ali ne mogu da razumem to što realno imamo više neposrednih šansi za prilagođavanje budućnosti ako istražimo okean nego ako istražimo Mars. U moru se nalaze hrana, resursi i energija dovoljni za održanje celog čovečanstva. Na Marsu se nalaze mogući resursi za boljitak samo onih koji mogu da dosegnu to mesto.
U tome je i ključ realnosti. Društvo definitivno nije sazdano tako da preovlada težnja ka svačijem boljitku. Ostali smo nezreli kao vrsta i protivimo se prirodi zbog nekih načela koja smo pokupili tek u poslednjih nekoliko trenutaka svog razvoja, čineći zlo prema pripadnicima svoje vrste na način koji je nezabeležen u prirodi. Mali smo pred morskom dubinom, a sopstvena arogancija nam ne dozvoljava da priznamo da joj još nismo dorasli. Kakva nas sudbina čeka, više zavisi od morske dubine nego od Marsove udaljenosti. Zato ćemo morati da sazrevamo još neko vreme pre nego što dosegnemo sve odgovore na pitanja koja još uvek ne umemo ni da postavimo.