Jednu od najlepših vokalnih balada rock muzike napisao je Rick Wright. Prisećamo se tog sjajnog, odveć skromnog muzičara baš danas, kad bi bio njegov 69. rođendan, tako što slušamo najbolju živu verziju te pesme, onu sa turneje Division Bell (1994)…
(Da, dobro ste videli: ta plavuša je Sam Brown)
Uzgred, ostade zabeleženo u autorizovanoj biografiji grupe Pink Floyd: ona nadzemaljska vokalna improvizacija u originalnoj numeri “The Great Gig in the Sky” je snimljena iz cuga – to je ono što se studijskim žargonom naziva Take 1.
Da li je to jedini Take 1 na albumu The Dark Side of the Moon (1973), to ne znam, ali ta priča ide otprilike ovako: Clare Torry, koja je tek 2005. godine pošteno potpisana kao koautor pesme na osnovu činjenice da je vokalna improvizacija njena vlastita, zakasnila je na zakazanu sesiju snimanja glasa u Abbey Road Studios jer se, eto, baš zadržala malo duže u susednom studiju; muka studijskih profesionalaca. Zamolila je da samo isprobaju da li će ići, a izrazila je sumnju da će zbog umora uspeti da izvede “onako kako zna da može”, pa ako ne ide, da odlože sesiju za dan ili dva. I krene sesija… Alan Parsons je posle pričao da su svi prisutni bili toliko šokirani izbedbom da niko ništa nije govorio ceo minut… Tek tad, Parsons se setio da isključi magnetofon…
Međutim, sad vidim da se, za razliku od podatka u autorizovanoj biografiji grupe, na Wikipediji pojavljuje podatak da je Clare otpevala tri verzije i da je finalni rezultat uklopljen iz sve tri; i da nije bila umorna od sesije, nego je žurila na koncert Chucka Berryja… Eno, pohvatane su izjave učesnika. Gilmour čak reče da je bilo desetak pokušaja.
Phui, svetu se ne može ugoditi. Onaj podatak o Take 1 verovatno nije tačan.
Kako god, ostao je video zapis u kome Wright priča kako je bio opsednut jednim harmonskim obrtom koji je čuo na albumu Kind of Blue (1959) Milesa Davisa (Bill Evans je bio jedan od idola Ricka Wrighta, po sopstvenom priznanju). Toliko ga je vrteo i varirao da je na kraju iskočila tema koja je “legla” tek kad joj je dodat deo sa vokalnom ekstravagancom.
Mislim da Roger Waters nikad neće priznati po kakvom muzičkom geniju se posrao kada je nagnječio Wrighta. Gilmour je previše veliki džentlmen da bi pričao o takvim stvarima, a Mason ne želi više da se bavi tim pitanjem.