Može li fotka koja služi za vežbanje da ispadne primamljiva za “jednu na dan”? Sudeći po večerašnjem rezultatu, to je moguće.
Neću da vam pričam šta je bila glavna foto-sesija ovog dana; ostaće iznenađenje dok Jasna još malo ne uvežba crtanje baterijskom lampom u mraku… Ups!… 
Uglavnom, dok sam se meračio da rasklopim aparat sa stalka, opet mi pade u oči ono zvono od terakote što visi na terasi… Primetio sam jedan kadar i namah odlučio da izvedem sa njim nešto. Prvo da pokažem šta sam dobio, a onda i da ispričam kako i zašto.
Uglavnom, ovo je rezultat tolike količine obrade da zapravo priznajem da sam preterao. Ali ne priznajem da sam ovo uradio loše. 
Štaviše, od trivijalne scene je ispala zanimljiva – ne sa namerom da sakrijem tu trivijalnost, nego baš da bih osetio šta mogu da izvedem.
Najpre, upalo mi je u oči da bih u jednom kadru mogao da imam tri ključna objekta različite osvetljenosti: previše tamni prozor, srednje svetlo zvono i blještavu svetiljku. Odlučim da isprobam najnoviji hodogram za HDR, za koji sam konačno odlučio da prihvatim kao tehniku, ali pod uslovom da HDR ne bude sam sebi cilj, već celishodna tehnika proširenja dinamičkog opsega u okviru fotorealističnog rezultata. 
HDR povezivanje je uspelo, ali sam dobio pljosnatu sliku. Hteo sam da joj dam malo života, pa sam se prisetio da sam tu instalirao i neke probne verzija softvera za tandrlejisanje efekata, pa sam mu ga dao po probama. 
I kada je u jednom trenutku iskočila varijacija boje duvana, a usput sam dobio neku izmaglicu pri čemu nisam izgubio nijedan detalj (ala bih voleo da kažem “e baš sam tako hteo”…), znao sam da će ispasti nešto zanimljivo.
I na kraju sam dodao efekat vinjete, ali ne onaj trivijalni iz Lightrooma, nego neki a la Holga. Uz malčice namernog dodavanja zrna (nema šuma na fotki, ovo je dodato), ispade baš kako sam mogao da poželim.
Presuda: mišn akomplišd, ali na poček. 
Kao prvo, lepo je eksperimentisati i igrati se, ali to ne može da bude samo sebi cilj (“sad ću da drndam po ovim efektima dok ne dobijem nešto super, jeah”). Fakat je da ne bih uspeo da ponovim ovo od polazne tri fotografije. Četiri programa sam koristio i u svakom od njih sam “pratio osećaj” (tako se kaže, jel’ da, kad nemaš lage veze šta to radiš, ali stone face pokazuje da si apsolutno nenadmašan u toj disciplini. 
S druge strane, hajde da kažemo naglas: čak ni majstori od zanata i umetničkog izraza ponekad nisu baš načisto šta to rade. Za razliku od onih puritanaca koji čekaju da im se fotografija desi, pri čemu čak ne fotografišu onoliko koliko spekulišu, ja verujem da eksperimentisanje može da stvori pozitivnu energiju. I zašto da ne, pokušaću prvom prigodom da napravim nešto slično ovoj fotki.
I to je sasvim dovoljno.